Čekaj sekund, čekaj život

Foto: Mladen Sekulić

Probudi me sutra, rekla je Beba. Hoću. Probudi me čim ti ustaneš. Ne kada popiješ kafu i našminkaš se, nego čim čim ustaneš – bila je uporna. U šest. U šest nam je mnogo rano – odgovorila sam. Dobro. U pola sedam, je l’ može? Može. Obećavaš? Obećavam, rekla sam i ugasila svetlo. Mama…? Molim…? Kako je ovo raspust kad ništa nismo radili i nikuda nismo išli? I nisi mi ispričala nijednu priču a rekla si da hoćeš. Rekla si i da ćeš praviti tortu a nisi. Pravila sam palačinke. Jesi, rekla je. Al’ to nije isto.

Tačno, nije isto. I ja znam da nije isto ali pokušavam da zamažem oči, sebi, njoj, svima. Eto, moje rođeno dete mi je u tri reči reklo sve ono što sama sebi nisam htela ili nisam mogla da kažem. Da se nisam baš pretrgla za ove praznike i da se iz godine u godinu provlačim s prelaznom ocenom.

Kako ste proveli raspust, pitaće učiteljica po povratku u školu. Lepo, reći će Beba. Ja sam se igrala, mama je pila kafu, tata je gledao tenis. Super. Da niste slučajno išli nekuda, igrali se zajedno, šetali…? Nismo. Mi to ne radimo. Sedi, mama. Dovoljan, dva. Ako ovako nastaviš, tvoje dete neće imati čega da se seća kad poraste. Ne prave se uspomene od ispijanja kafe s teta Zorom i dva Federerova bekhenda u polufinalu. Ona to ne razume.

Ona to i ne treba da razume. Ona je dete. Treba da pamti neke druge stvari. Ja sam pamtila priče. Priče koje su nam pričali kad smo bili mali. Svet koji je nastajao u mojoj glavi dok su se reči nizale jedna za drugom, a mašta radila punom parom. Ne pitajte me kada sam joj poslednji put ispričala priču, onako, od početka do kraja. Ne pitajte me, ne znam. Ne sećam se.

Ali zato smo pričale. Jeste, ima par dana kako smo pričale, onako, baš. Kako mi je otvorila svoju malu dušicu i priznala da baš i ne voli to što sedi sa Sarom, jer se Sara sviđa svim dečacima, a u nju su se zaljubila samo trojica. Samo trojica, upitala sam. Da se u mene trojica zaljube – ja bih bila vrlo ponosna, pomislila sam. Samo trojica, ponovila je razočarano. A znaš li zašto? Zašto? Zato što imam pege. Gde? Tu, vidiš li, reče i pokaza na vrh nosa. Ja ništa ne vidim, rekoh. Imam pege, mama. Sara nema pege. I zato su svi dečaci zaljubljeni u nju. E, da – pomislila sam. Da je barem sve tako prosto…?!

Zamisli, molim te – samo trojica?! Treba češće da pričam s njom, poverila sam se Gagi kasnije. Puna je priče, i sjajno razmišlja. Sva ta pitanja koja mi postavlja – fenomenalna su, a šta ja imam da kažem na sve to? Čekaj sekund. Čekaj sekund – nije odgovor. Supa može da čeka sekund, serija može da čeka sekund, Fejs može da čeka sekund, nova frizura Kim Kardašijan može i dva minuta – ali moje dete, sori, ne može.

Jer, sekund po sekund – tako brzo odrastu. Dok se okreneš – biće već veliki, imaće petnaest, dvadeset, trideset godina, o bože, ne smem ni da pomislim na to, kako vreme leti – i više neće hteti dati da ih grliš i ljubiš i gnjaviš i golicaš, da se valjaš s njima po krevetu nedeljom ujutro, neće ti sedeti u krilu, nećemo im biti potrebni, imaće neke druge stvari na pameti a mi ćemo biti matore babuskare sa svojim išijasima, reumama, visokim pritiscima i artritisom.

Po cele dane ćemo sedeti kod kuće, listati stare albume, prisećati se nekih dobrih starih vremena, čekati da neko pokuca na vrata, progovori s nama koju. Sedećemo i pitaćemo se da li smo počeli da starimo onog trenutka kada smo prestali da se igramo, ili smo prestali da se igramo kada smo počeli da starimo.

Odjednom će nam nedostajati sva ona jurnjava i probe posle škole, i likovna i muzička sekcija, i folklor i rođendani, i prebacivaćemo sebi štošta, a najviše to što nismo imali više vremena za njih.

Naša deca će živeti svoje brze živote, možda i brže od ovih koje mi danas živimo, pozvaćemo ih predveče, a oni će reći ‘’mama, nemam vremena, čekaj sekund…’’ I onda ćemo shvatiti da svi na kraju dobijemo upravo onakvu decu kakvu smo zaslužili i da nam se vraća tačno onoliko koliko smo jednom davno dali. I niko nam drugi neće biti kriv.

Nekad me baš izbedačiš – reče Gaga. Samo sam realna. Surova – ispravi me Gaga. Realna, ponovih. Idem sad. Gde ćeš. Idem, da napravim tu tortu. Nećeš valjda…? Nego šta ću. Raspust još nije gotov. Imam fore. Do sutra u šest.

Pišite Dudi na [email protected]!