Ciganska je tuga pregolema

Foto: Aleksandar Ostojić, www.linea.bz

Tokom prvomajskog praznika rada u velikom delu Evrope održani su protesti nezadovoljnih radnika. Uzeli su transparente u ruke i izašli na ulice da pokažu svoje nezadovljstvo i da se bore za svoja prava. Kažu da 1. maj tome i služi.

I u Srbiji se protestovalo, ali iz nekih drugih pobuda. Radnici nisu, pa bi neko sa strane, nedovoljno upućen u aktuelno socijalno stanje, mogao da stekne pogrešan utisak i kaže da je to jasan pokazatelj da kod nas nezadovoljnih nema. Svi srećni i zadovoljni, jedva dočekali da spoje celih deset neradnih dana i raspale vatru za ražanj na sve strane.

Gori vatra, sad u nama… ali ne od ljubavi već od mržnje

Gorelo je i gde nije trebalo mada je svako iole pametan to mogao predvideti, a time i sprečiti zlo i nasilje u začetku. Dalo se za očekivati. Bilo je samo pitanje dana jer „prijateljsko ubeđivanje i pregovori“ nisu urodili plodom. Pa po uzoru na političare, taktikom –gde zanemi diplomatija, ti primeni silu – povela se grupa huligana kojima je zasmetalo što su u njihov kraj doselili, neki bi rekli, deportovali Cigane iz Belvila i dali sebi za pravo da rešavaju pitanja unutar svoje (prvobitne) zajednice kako znaju i umeju. Odnosno, kako su ih mame i tate naučile. Silom, sa kapuljačama na glavama, kako su to gledali u američkim filmovima. Ni svesni nisu koliku slabost i nemoć time pokazuju. Agresija je samo direktna manifestacija straha i nemoći.

I sad opet zamena teza

Umesto da se Cigani bune jer su ugroženi i što im se uskraćuju i ovako male mogućnosti za ostvarenje bilo kakve zarade – najtežim i najprljavijim poslovima, skupljanjem đubreta i ostataka za nama, koje finim jezikom nazivamo sekundarnim sirovinama – da demonstriraju pred Skupštinom i da traže svoja građanska prava, bune se oni koji nit luk jedu nit ga mirišu. Volela bih da znam da li se neko od donosilaca odluke da se izmeste iz gradskog jezgra bar u jednom trenutku zapitao kako će ti ljudi doći do grada, koji je izvor života za njih, njihove zarade, a time i opstanka?! Imaju li para da plate kartu za autobus ili ih opet svesno teramo u još veće kršenje zakona?

Od problema nije teško napraviti veći niti od sirotinje još veću bedu. Mržnju raspršiti, agresiju pretvoriti u rat ali je potrebno umeća i inteligencije usmerene u pozitivnom smeru da se učini nešto dobro i unaprede stvari.

Ko sme da vas bije?!

U ovoj opštoj gunguli i trci za političkim poenima samo je falilo da neko stane ispred njih sutradan pred kamerama sa parolom: „Ko sme da vas bije?!“ očajnički se boreći za svaki poen u vreme predizborne kampanje. Al’ niko se nije usudio. Očigledno, mnogo klizav teren. Ili zanemarljiv uzorak…?!

Jeste da ti ljudi tako žive vekovima ali ne verujem da ne bi više voleli da žive kao i sav normalan svet. To potvrđuju primeri onih što su uspeli da se uzdignu sa dna i umetnu među nas „normalne“. Da završe neke škole i omoguće sebi normalnu, čoveka vrednu, egzistenciju. Doduše, nisam baš stekla utisak da su se neke nevladine organizacije potrudile da osmisle i sprovedu programe edukacije za bolji život Cigana. Da, kažem Cigana. Svesna sam da ne zvučim politički korektno ali sam iskrena i otvorena. Nazovimo stvari pravim imenom. Da se ne foliramo, svi mi za te ljude kažemo Cigani u svakodnevnom govoru. Omogućimo tim ljudima da steknu neke nove životne navike, uzore i stremljenja pa kada se uspostavi neki drugi, bolji poredak u našem društvu i taj termin će neprimetno izčileti iz upotrebe.

Miran san nema cenu

„Pre nego što uzmeš palicu u ruke i presudiš o nečijoj sudbini na trenutak se stavi u njegov položaj“, znala je da kaže i moja pokojna baba Olga. Otkuda onda toliki nedostatak entuzijazma za nalaženjem pravog rešenja, razboritosti i saosećanja kod onih koji imaju moć da donose odluke u ime drugih bez pogoršavanja trenutnog stanja?!

Onaj ko se prihvati funkcije odlučivanja o sudbini naroda, odnosno, bolje rečeno, nalaženja rešenja za otvorena pitanja državne zajednice i svih njenih građana trebalo bi da ima dovoljno ljudskosti i ljubavi prema drugim ljudima u sebi da zna da uspostavlja i neguje umetnost dobrih odnosa među ljudima tako da svi budu srećni i zadovoljni i žive zajedno u miru i slozi. To nije tema za jedan dan. To je dugoročan proces za koji je potrebno vremena, ali ga treba započeti da bismo jednog dana svi živeli mirno i dostojanstveno. Počnimo od sebe, od svoje kuće, naučimo svoju decu poštovanju drugih ljudi i različitosti. Hajde da počnemo da radimo zajedno da razvijamo i negujemo u budućim generacijama kulturu ljudskih prava, da promovišemo slobodu, mir i bezbednost svih ljudi. Miran san nema cenu.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations