Coaching by TaRa: Tvrđava oko samoće
Kako god da pogledaš ljudi će ili bežati od samoće ili bežati u samoću. U svakom slučaju, postoji nešto što ih proganja i tera na beg. Kada beže od drugih ljudi, samoća je ta kojoj će se rado predati. To su ljudi koji se zatvaraju u sebe, dižu zidove oko sebe, drže se čvrsto svog straha i veruju da će ih samoća zaštiti.
Piše: Tamara Radosavljević, NLP trener, www.nlpenergyhouse.com
Kada beže od sebe, beže od svojih misli i svega što nadolazi samo onda kada su saterani u četiri zida, sami i nezaštićeni. To su oni ljudi koji će radije graditi najpovršnije odnose i ostajati u njima po svaku cenu pre nego da upoznaju život u kome bi bar na trenutak živeli sami sa sobom.
Za ljude koji beže od samoće, samoća nije praznina. To je mesto susretanja sa svim stvarima koje u njima bude nemir i svim onim što ne vole u vezi sebe ili svog života. Samoća je mesto suočavanja sa strahovima i potisnutim emocijama. Kada odluče da se približe takvoj samoći odlučuju da se upoznaju sa najranjivijim delom sebe. U tim momentima odlučuju da se bave stvarima koje su izbegavali i od kojih su nekada bežali u tuđe živote.
Ljudi kojima je samoća utočište su oni koji veruju da prevelika bliskost sa drugim ljudima može da ih povredi. Takvi ljudi se najčešće boje da mogu biti odbijeni ili kritikovani. Najveći strah je emocionalna povezanost kojoj se mogu prepustiti i bez koje kasnije mogu i ostati. Bojeći se da budu sa nekim i da u nekom trenutku ostanu bez njega, oni biraju da se zaštite na vreme i sebe poštede razočarenja. Nekada su zidovi koje grade oko svoje samoće veoma visoki. Vreme na njih dodaje redove od kriterijuma koje bi trebalo ispuniti ukoliko i pomislite da vas mogu pustiti unutra.
Članak se nastavlja posle reklama
Kada ne bi postojale ovakve krajnosti ne bismo umeli da cenimo onaj prostor koji se nalazi između toga. Prostor u kome svesno biramo trenutke kada ćemo se prepustiti svojoj samoći ili kada ćemo svoje vreme oplemeniti prisustvom drugih ljudi. Sve se menja onda kada samoću i bliskost sa drugim ljudima doživimo na drugačiji način.
Samoća nije isto što i usamljenost i ne nosi uvek tužne emocije.
Naprotiv, samoća je vreme u kome možemo najbolje da upoznamo sebe i svoje potrebe. Vreme koje nam daje tišinu kako bismo uspeli da sagledamo i saberemo svoje misli.
U samoći nastaje povezanost sa nama samima i od te povezanosti nastaje tvrđava od naših verovanja i naše snage. Najjači potporni zid koji ostaje čvrsto na zemlji i kada svi ostali popuste.
Kada tako doživite svoju samoću nećete nikada bežati od nje. Već ćete ciglu po ciglu, red po red od vaših najmoćnijih odličja ugrađivati u te zidine koje će vas pratiti gde god da krenete. I samo onda dok su ti zidovi u vama, oni će biti štit koji će čuvati sve što vam je vredno.
Kada ih postavite oko sebe, zidovi će vam oduzeti svaku priliku da se stopite sa svetom i da ga doživite. A kada ispustite priliku da se povežete sa svetom, imaćete ljubav bez bliskosti i bliskost bez poverenja. Imaćete samo svoje zidove sa kojih ćete posmatrati druge kako žive i sa kojih ćete slušati o ljubavi kroz neke tuđe priče.
Članak se nastavlja posle reklama