Crveno, crveno, crveno, crveno je boja ljubavi!

H oću da izludim, rekla sam Gagi. Tri dana su tu i ja to više ne mogu da podnesem. Ko? Kako ko? Majstori. Majstori svih mogućih vrsta i oblika. Keramičari, zidari, električari, vodoinstalateri, mali, veliki, mršavi, debeli, cela armija neimara mi defiluje po stanu. Rekao mi je ’’za dva dana, Dudo, za dva dana će sve biti gotovo i onda ćeš imati lepu novu kuhinju’’. A evo tri dana su tu, i ne da nisu završili, nego nisu još ni počeli da rade. Samo sede i izmišljaju, te treba im ovaj malter, onaj lepak… Rekla sam mu – ne bude li gotovo do vikenda, pakujem se i idem – zbogom, diko, i ti i tvoje pločice i tvoje nove sanitarije i sve.

Nevolja s majstorima ti je ta što nikad ne bude onako kako si planirao. – zaključi Gaga. Meni je jednom jedan došao da pogleda neku cev što je curila u kupatilu, pa na kraju napravio poplavu do drugog sprata. Jeste li sve pogodili unapred? Aha, kako da ne. Sve smo dogovorili, stavili na papir, šta, kada, koliko – ama da smo i u sudu overili – ništa nam ne bi vredelo, s majstorima nikad nisi načisto. Sad ispada da će nas koštati tri puta više i što je najgore, trajaće do beskonačno. Trebalo je da odem kod mame. Ona bar ima bojler.

Stvarno mi je došlo da plačem, kad sam ušla u kuću. Ne možeš da zamisliš na šta liči. Pločice polupane, vire oni kablovi iz zidova, samo čekam kad će nekog struja da udari, zid između kuhinje i dnevne srušen do pola, krša na sve strane, nemam gde da zgazim, a oni zaseli na sred sobe, ma niko prstom da mrdne. Ooooo, dobar dan, gospodžo… – jedan mi se obrati. Kako kome, mislim se, tebi je dobar, meni – crn da crnji ne može. ’’A je li, majstori, kad će ovo da bude gotovo…?’’ ’’Pa, gospodžo, brate, kad nam daš po jednu rakijicu, i mi majstori imamo dušu…’’ E tu mi je došlo da ga zviznem po tintari. Alo bre, BRATE, je l’ ti to mene zezaš ili šta…? Pet dana se pirkam u lavoru, hranim iz pekare, spavam na patosu u dečjoj sobi, šetam kreč bele pramenove, imam sivi frenč od maltera, a ti bi i rakijicu…?!’’ Dobro, sestro, što se odma’ ljutiš…?! Ih, kakva si, neka…

Kakva sam NEKA…?! – siktala sam na Vladu. Oni ne rade ništa, a ja sam NEKA? Izvini, molim te, ti si ih birao, ti si dogovarao, idi sad pa se dogovori s njima. Il’ da rade, il’ da kupe prnje. Ne treba mi ni nova kuhinja, ni nova kada, ništa mi ne treba, hoću samo svoj mir! I da mi vrate vrata na kupatilu kako god znaju, dokle više da navlačim zavesu…? Ovo je samo privremeno, Dudo… – krenu moj muž da se pravda. Još neki dan, i gotovo. Obećali su. Ooooo, e pa, ako su majstori obećali, onda nema šta da brinem, onda je to sigurica samo takva. Još ćeš samo da mi kažeš kako si im platio sve unapred? Jesi li…? Nisi valjda…? Jesi…? Crni Vladimire, teško nama, sad neće otići do Božića.

Sedmog dana sam pukla. Dolazim s posla, imam šta i da vidim. ’’Gospodžo, brate, dodži da snimiš što smo udarili pločice, kupatilce ti je k’o bombona…’’ Udžem ja, i hoće šlog da me strefi. Drečavo crvene pločice od poda do plafona! I to ne neke zagasite, nego onako baš turbo crvene, bodu oči. Gospodžo, jel’ ti dobro…? Mile, daj vodu, ova će padne u nesves’…!

CRVENE?! Crvene pločice u kupatilu…? Gde to još ima? Da li si normalan, čoveče? Ko ti je rekao da uzmeš crvene? Jesam li svojom rukom birala one sive? Jesam li? Jesam. Jesi li bio tu kad sam rekla ’’ove il’ nijedne’’? Jesi. Kako onda dobismo crvene…? Greška, je l’…? E pa, biće tebi greška… Tek ćeš da vidiš šta je greška. Ja sad idem po Bebu i idem kod mame i ne vraćam se dok sve ne bude gotovo. Kad budem imala SIVE pločice u kupatilu i SIVE pločice u kuhinji i kad svaka stvar bude na svom mestu – e, onda ćemo da pričamo.

Alo, mama, hitno mi trebaš…moram da dođem… Pa, na par dana… nismo se svađali… samo je prašina, pa zbog Bebe, da ne kašlje…Šta…? Procureo…? Bojler…? Zar nije pod garancijom…? Ko ti je našao majstore…? Koji Vlada? Moj Vlada…? E, al’ smo se usrećile… Ma, onako… Nego, gospodžo mama, je l’ ti u životu onaj veliki lonac, što otkuvavaš krpe…? E, super, pristavi vodu, stižem za pet minuta.