Cvetak zanovetak, vesnik proleća u Srbiji

Foto: Srđan Bosnić

Žurim da stignem na vreme na aerodrom da pokupim prijateljicu Dušicu, koja stiže večeras poslednjim avionom iz Milana. Već kasnim jer sam morala da utrošim dodatno vreme na neplanirano čišćenje kola jer je sneg opet neočekivano počeo da pada i sve zabeleo.

Inače, ovih dana moj krvni pritisak dostigao je istorijski minimum. Doveo me do pukog preživljavanja. Posledica toga je lagana vrtoglavica, osećaj lelujavnoati i pomalo pomućene svesti. Nošena tim osećajem, ne verujem šta mi se dešava pred očima – na raskrsnici Kralja Petra i Zmaja od Noćaja sredovečna žena je “ladno” parkirala auto po sred srede i napustila vozilo. Opravdanje je bilo da je krenula da juri muža po ulici jer je on, tobože, ostavio telefon u autu, pa verovatno neće znati da se vrati kući bez njega! I tako svi mi, u formiranim kolonama na više strana, prisiljeni smo da se vežbamo strpljenje jer letenju još nismo vični.

Prvi znaci proleća

Bahatost, bez presedana. Reč ‘bahato’ je u našem jeziku poprimila pravi smisao i dobila na značaju tek kampanjom kojom je trebalo da se uvede red u saobraćaju, mada je uvek bila prisutna i nije iščilela iz naroda. Naprotiv, rekla bih da na najbolji način opisuje stanje nacije i razvijenosti našeg društva na svim nivoima.

“Ženo, pa što mi ne reče da pada sneg?! Lepo sam te pitala. Sad nemam šta da obučem, sve sam prolećnu odeću ponela” peni moja prijateljica.

“Ženo, ovo je Srbija, a ovde su i gora iznenađenja moguća, od snega u sred februara!”, odgovaram bez i malo strpljenja više.

I osećaj vrtoglavice postaje sve jači i jači ali mi se čini da je to sve manje uticaj niskog pritiska već mahnitog “spina” u koji smo svi neosetno uvučeni, a sad, da li svojom ili protiv svoje volje, jako je teško razlučiti. Sa ustima punim mučnine pokušavam da joj objasnim da se ovde proleće ne ukazuje izlaskom mečke iz svoje jazbine. Moja slobodna procena je da će to biti Cecinim skidanjem nanogice i njenim svečanim izlaskom na svetlo dana, mada nemam utisak da je ikad i odlazila. Rekla bih da njen nadimak “Cvetak zanovetak” tek sada poprima pravi smisao jer postaje vesnik proleća u Srbiji. Imam gadan osećaj da će se od srede vreme kod nas deliti na pre i posle Cecinog izlaska iz kućnog pritvora, gde je otišla po legitimnoj zakonskoj presudi zbog pronevere silnih miliona evra i kriminogenih radnji.

San Remo na srpski način

Dok se vozimo, nestrpljivo pokušavamo što više jedna drugoj da kažemo. Saznajem od Dušice da je ekonomska kriza i dalje apsolutno tema broj jedan u Italiji, koja puni novinske stupce. Nedelja mode je nešto što nju zanima i time je bila preokipirana poslednjih dana, a San Remo je, kaže, samo letimično ispratila. Da nije bilo argentinske starlete, Belen Rodrigez, jedne od voditeljki festivala, koja je otkrivanjem svojih golih prepona pokušala da privuče pažnju, šira javnost u Srbiji ne bi ni znala da je festival održan ove godine jer to je sve što se od znamenitog muzičkog festivala dalo videti u našim medijima.

‘Hahaha…’ njoj smešno, a meni više nije ni tužno. Osećam veliku muku u stomaku, kao da ja lagano dobijam trudove i da ću se svaki čas poroditi umesto one mučene Georgine-Severine, čijim se porođajem kalkuliše već više od mesec dana. A onda se sasvim spontano porađa baš 20.02.2012. Hm…

Na Dušicino pitanje šta to propušta ovih dana u Beogradu, ne znam odakle prosto da krenem sa odgovorom. U svakom slučaju, vrtim se od tema iz žute štampe (btw, da li u Srbiji uopšte postoji neka druga vrsta?!) do crne hronike. Toliko je toga što se svakodnevno svaljuje na naša sve slabija pleća da posustajem u elanu naše, inače, uvek žive konverzcije i polako gubim glas. Ne nalazim prave reči da joj objasnim čitav niz nedoslednosti i nelogičnih stvari kojima nas bombarduju.

Lutkarska predstava, a mi u glavnim ulogama

Kako da joj objasnim da već mesec dana cela nacija razapinje film Anđeline Džoli, a da ga niko nije ni video i to čak pre zvanične premijere?! Bez obzira šta ja mislila o tome da li jedna Amerikanka treba da se bavi temom nedovoljno joj poznatog rata na Balkanu ili ne, mnogo sam bliža mišljenju da neko opasno pokušava da se igra našim zdravim razumom i sposobnošću logičkog rasuđivanja. Kao da neko želi da od silnih igara, kojih je svakog dana sve više, ne primetimo da je sve manje hleba i sitih među nama.

Kako drugačije, a ne kao da se neko igra sa nama, objasniti da krivični prekršaj, koji se desio u novembru, čiji je glavni akter bila najpoznatija srpska dramska spisateljica, Biljana Srbljanović, tek sada, krajem februara, izlazi u javnost?! Zar vest nije jedino prava i najveća onda kada se dešava?! Lutkarsko pozorište i povlačenje marioneta na tankim končićima namenjeno je, pre svega, deci zbog svoje jednostavnosti i naivnosti u izrazu. A nekako mi se čini da smo svi, polako, neprimetno ali sigurno postali marionete u manipulativnoj igri moćnika, koja nalikuje lutkarskoj predstavi za decu.

Hvatam sebe kako sam zapenila dok pričam kao u magnovenju o dešavanima oko nas, a Dušica me belo gleda i kaže: “Ženo, pa ti goriš! Vidi kako si se sva zajapurila! Sutra obavezno ideš kod lekara, ja te vodim!“

„Nego, zamisli šta mi se desilo u avionu kad sam dolazila?! Kaže mi stjuardesa, kad je došla do mene deleći štampu – jao, izvinite, molim vas, gospođo, ostala mi je samo Politika! Ja joj kažem, gospođo, ja samo Politiku i čitam!„

Tako je to kad neko dolazi iz belog sveta gde je belo zaista belo, a žuto ostaje po strani, žuto, bez upotrebe Vanisha.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations