Da li si preljubnica ili prevarena žena?

Foto: Aleksandra Ostojić

Bez obzira na to da li varale ili bile varane, u oba slučaja, zavaravamo same sebe – da smo voljene. Zajednički imenitelj nam je nedovoljno razvijena ljubav prema sebi, nedostatak samopoštovanja i manjak osećaja vrednosti. Pored toga, izražen osećaj da nismo dovoljno dobre da bi zaslužile muškarca koji će nam biti posvećen u potpunosti, pružiti svu svoju ljubav, podršku, poštovanje i obožavanje.
Kada se u detinjstvu nauči da je ljubav hladna, uzdržana, prekorna i odbijajuća, a ne topla, negujuća, bezuslovna, puna razumevanja i bezrezervne podrške, emotivno nedostupan partner postaje naš najveći domet.

S druge strane, doživljena emotivna trauma može učiniti da samozaštite radi, da ne bismo opet bile povređene, oko sebe podignemo zid koji često biva nepremostiv za sve čestite i pažnje vredne partnere.

Opreza radi, k sebi puštamo samo one sa kojima znamo da ništa ozbiljno ne može da bude, ne sluteći da na taj način činimo najveći zločin prema sebi samima.

Kad žena jednom proživi iskustvo veze sa zauzetim muškarcem ili dopusti da je partner u vezi ili braku ponizi varanjem sa strane, ni pakao joj posle toga ne može teško pasti.

Kad jednom poklekne pred muškarcem koji nije samo njen, žena više nema svoju volju. U ljubavi i politici samo jedno može da ima moć. Potčinjena mu, postaje njegova marioneta. Cedi je k’o limun i njom manipuliše na način koji mu odgovara u datom trenutku. Njena bol postaje njegova hrana i zadovoljstvo. Na obe strane obećava ono što unapred zna da ne može da ispuni. Obe strane zarobljava čekanjem.

Jednu, da će napustiti drugu i konačno biti samo njen do kraja života.

A kako kaže Ivo Andrić: ’’Zarobiti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane – nikad ni doveka. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje.’’

Slaba, jadna, izgubljena, ponižena, potčinjena, nezaštićena i ljubavi željna žena pokoreva se pred muškarcem. Sama, bez da to iko od nje traži, iz čiste, podsvesne, samodestrukcije, preuzima i prihvata ulogu žrtve.

Dok na kolenima pred njim kleči, moleći za mrvu ljubavi i ječi od bolnih udaraca zadatih njegovom ljubavlju, počinje da voli tu svoju patnju. Neutaživu bol, koju oseća u dubini svoje duše, prepoznaje kao ljubav. Što je varka najveća od svih. To je bol koja oslikava patnju za ljubavlju prema sebi. Jedino ljubav prema sebi može da nam da snagu koja nam je potrebna da bismo mogli svoj život da proživimo na način koji nam dolikuje.

Mesta suparništvu među preljubnicom i prevarenom ženom ovde nema. Saosećajnost, razumevanje, podrška i solidarnost dobro bi došle obema jer bi mogli da čine osovinu združene taktike protiv zajedničkog neprijatelja. Muškarca, emotivnog invalida, koji nije u stanju da otkloni svoje emocionalne blokade, kojima je okovan, da bi mogao da se ljubavi prema jednoj ženi preda u potpunosti, za ceo život.

Takav kakav jeste, emotivno obogaljen, nije u stanju ni da prihvati ni da pruži ljubav. Zato se odupire, pruža otpor i beži. Ljubav vidi kao strano telo, koje ga napada, preteći da mu načini bol. Najčešće, potpuno nesvesno. Stoga mu možda i nije zameriti ali to nikako ne znači da njegove postupke treba opravdavati i prihvatiti iz sažaljenja. Ukazati na problem koji ima, a koga obično nije svestan jer je pothranjen duboko u njegovoj podsvesti, zadat emotivnim udarcima možda još davno u detinjstvu, da, naravno da treba, ali tu bitku za njega niko, sem njega, ne može da bije ni izvojeva. Jer kad nekog voliš, nećeš ga namerno povređivati, a varanje se ne dešava greškom.

Tri su postulata uspešne ljubavne veze – ne laži, ne varaj i ne obećavaj ono što ne možeš da ispuniš.

U ljubav čovek treba da uroni ceo. Da se preda partneru u celosti. Bez ograničenja i ustupaka. Za to treba da ima dovoljno smelosti da bi se prepustio svojim slabostima i preuzeo rizik da bude povređen. A to mogu samo najveći junaci. Jer za ljubav hrabrosti treba ponajviše. Supermeni, ipak, ne rastu na svakom koraku.

Samo, važno je imati na umu da problem nije u našem partneru već u nama. Naš partner je naš odraz u ogledalu. Svi mi biramo partnera prema našim unutarnjim potrebama u datom trenutku i stepenu razvoja ličnosti. Te potrebe su najčešće dobro skrivene u našoj podsvesti, koja je pritisnuta našim unutarnjim strahovima. Tek kad se oslobodimo tih strahova, koji predstavljaju najveću opstrukciju našoj samorealizaciji, ličnom razvoju i ispoljavanju naše autentične prirode, uspećemo da privučemo partnera koji odslikava pravu potrebu našeg bića.

‘Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega, a znaš da ga nikad nećeš imati.’’ G. G. Markes

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.