Da, Mina: Da li mnogo lažemo?

Autorka teksta: Mina Aleksić

Male, stine laži, koje grebuckaju i ujedaju kao buvica. Iritantne su a, ponovo, vrlo česte. Koliko su one dobre i zašto ih toliko koristimo? Kažu da se mala laž ponekad lakše podnosi nego velika istina. Nekad lažemo bližnje, jer ih zapravo mnogo volimo. Gde je onda granica između dobre i loše laži?

Svi se sećamo fraza iz detinjstva – „dobila sam dobru ocenu na kontrolnom“ i „nisam pobegao sa časa“. Te laži proizlazile su iz straha od kazne koja nas čeka. Nije se mnogo toga promenilo i sada kada smo „velika deca“. „Ostala sam do tri na žurci“, čest je odgovor upućen roditeljima, iako smo se možda vratili u tri popodne idućeg dana iz drugog grada sa žurke. Sada nas možda ne očekuje kazna, ali ponekad želimo da izbegnemo osuđivanje i negodovanje. Moj najčešći problem su kazne koje stižu na kućnu adresu. Zašto nisam platila parking i kako sam mogla da vozim jednosmernom ulicom? Roditelji ponekad ne shvataju brzi život u kojem smo danas. Neke stvari se previde u pokušaju da postignemo nešto bolje. Tako, pokušavajući da nađem dobro parking mesto, uđem u jednosmernu ulicu i, kada me zaustavi policija, dodatno se zbunim i zaboravim da posle uplatim parking mesto. Tu smo, kažu, mi žene maheri u laži. Kada treba da se smulja policija. Mozak toliko brzo krene da mi radi, da laži koje ispričam podsećaju na film naučne fantasike. I, verovali ili ne, neki put prođe.

Još jedna situacija u kojoj moramo pribeći lažima jeste izbegavanje rasprave sa dragim. „Potrošila sam pare na kućnu hemiju“, iako je u pitanju šminka, ili pak „morala sam da izađem sa drugaricom – verila se“, a možda smo prosto morali da izađemo da proslavimo njen uspešan dejt. Postoje neke stvari za koje znamo da, ako ih kažemo nekome od naših bližnjih, oni neće razumeti – zato se koristimo lažima. Međutim, kako još jedna narodna poslovica kaže: „U laži su kratke noge“, tako da se vrlo često dešava da u njima budemo uhvaćeni.

Bila je to potpuno bezazlena situacija kada mi je momak rekao da je otišao na fudbal i da kasnije dolazi na večeru, jer ne želi da ja jedem sama. Ja sam spremila hrono večeru za koju smatram da je vrlo zdrava i koje se moramo oboje pridržavati – tunjevina i salata. Vratio se kući i smrdeo na luk, a na patikama su mu bile masne fleke. Očito, jeo je negde. Prevrnuo se na krevet i rekao da je mnogo umoran od fudbala i da nije gladan. Bilo mi je potpuno jasno da me laže, da je suština u stvari da mu se ne dopada to što sam spremila, ali ne želi da me uvredi. Da li je ova laž opravdana? Rekli bismo da jeste. Ali takođe, mogao je i da mi kaže istinu, jer bih je prihvatila. Barem, mislim da bih. Kažu da, ako  se za nekoliko laži progleda kroz prste, krenuće da se gomilaju. I onda ćemo doći do pitanja za šta je sve spreman taj neko da nas slaže. Koje su naše granice laži, a koliki strah da ćemo biti uhvaćeni u njima?

Ostale moje blogove možete pročitati OVDE.