Da, Mina: Da li poštujemo starije?

Autorka teksta: Mina Aleksić

Nemam goriva u kolima, nisam primila platu. Moram da uđem u autbous, a već kasnim. Moram da putujem satima sa jednog kraja grada na drugi. Čekam bus koji ne dolazi u predviđeno vreme. Ulazim unutra u sveže ispeglanoj košulji, guram se sa ljudima koji se osećaju na znoj, kuvanje, memlu. Vidim prazno mesto i hrlim ka njemu sa ogromnim kesama punim stvari za hemijsko čišćenje koje moram usput da ostavim. Sedam na mesto.

Foto: Guliver/Thinkstock

Na sledećoj stanici u busu ulazi još veća količina ljudi. Stari ljudi staju iznad mene. Guraju se, drže za šipke, uzdišu. Ja ih pogledam, pa okrenem glavu. Nastavljam da sedim, iako osećam gorušicu koja mi se penje iz želuca. Neki kiseli i gadan osećaj. Osećaj nepoštovanja, nekog nevaspitanja koje nisam ponela iz kuće. Ustajem da im ustupim svoje mesto i osećam se malo bolje. Stajem kraj prozora i shvatam da se u busu nalazi još minimum 30 mojih vršnjaka. Zašto oni nisu ustali? Možda ne bih ni ja, da me ipak nije prožeo taj grozan osećaj. Zašto ga onda i drugi nemaju?

U mladim ljudima počinje da se javlja neki revolt kada vide ugrožene starije. Kao da smatraju da su i oni sami ugroženi na svoj način i da nema potrebe poštovati onoga ko je ostavio veliki i naporan život iza sebe da bi dočekao starost. Čujem to nipodašavanje, kako to što neko ima 80 godina ne znači da je pametniji, da ima prava da iskazuje svoj glas, svoje mišljenje… Retko kad se zamislimo i shvatimo da ćemo i mi doći u te godine i možda biti jednako zaboravljeni. Sve je teže unicima da pozovu baku i deku i čuju kako su. Da ne govorimo o fizičkom naporu odlaska u posetu njima. Sve se svede na prolaznost, na brz život, na zaboravljanje.

Gledam jednog deku koji prodaje cveće u Knezu. Kupim mali uveli buketić cveća, čisto iz sažaljenja. Neki sličan njemu mi kasnije priđe i zatraži dinar. Ne dam mu. Možda bi i on prodavao cveće, ali nije stigao da nabere. Vidim ljude kojima ne prija kada ih stari dodiruju. Kao da su oni neka druga vrsta. Taj pojam gerontofobije zašao je u pore novih generacija, da nismo ni svesni koliki je to problem.

Dok ulazim u kuću čujem preglasnu voditeljku sa babinog televizora. Derem se na baku da stiša, ali ona ne čuje. Ljutim se i neviram što ne čuje, ljutim se što moram tri puta da idem zbog nje u prodavnicu jer je zaboravila šta je htela. Ljutim se što mi nije skuvala manje slanu čorbu, što mi nije odvojila od penzije neki džeparac. Posle sednem u sobu i plačem što sam bila bezobrazna. Bude mi krivo zbog svega, a sam isuviše ponosna da joj kažem da mi je žao. Da se izvinim njoj koja me je sa najvećim osmehom na licu držala u rukama dok sam bila beba.

Sve što stari žele je malo više pomoći i poštovanja. Da li možemo da se potrudimo da budemo bolji prema njima?