Da, Mina: Da li poštujemo tuđe vreme?

Autorka teksta: Mina Aleksić

Ne volim da kasnim. Jako me nervira pomisao da me neka druga osoba čeka. Kašnjenje se u mom slučaju najčešće dešava kada idem kolima, te tražim parking čitavu večnost. Slobodono mesto u Beogradu je nemoguća misija, skoro kao da smo u ulicama Njujorka za vreme 4. jula. Apsolutni pakao. Da ne pričam o kombinacijama poput „biću tamo dva sata, ali hoću onda da odem negde na pola sata, a čas mi počinje u osam“, pa prebacivanje iz jedne parking zone u drugu, parking koji ističe a mi smo zagazili u pseći izmet na putu do kola, te smo zastali da se brišemo, jurimo, prošlo je pet minuta, a kazna se vijori iza brisača naše šoferke jer, zaboga, prekršili smo sveto pravilo parking servisa. I kako onda stići svuda na vreme?

Ima ono jedno zlatno pravilo koje kaže da se mora krenuti mnogo ranije, gde god da se uputimo. To jeste tačno, međutim, savremeno društvo nametnulo je i onu drugu parolu – bolje da kasnim i da stignem lepa, nego da stignem na vreme, ali ružna – u prevodu, moram da imam vremena koliko mi je potrebno da se sredim. To zvuči pomalo sebično, jer, opet, sa tim pranjem kose i lakiranjem noktiju moglo je da se počne mnogo ranije, ali šta ako smo imali previše obaveza te nismo stigli sve ranije da obavimo. Ja se nekako trudim da raspored dana popišem u planer po satnici. I na sve to uključujem alaram na telefonu pola sata ranije pre svake obaveze, kako bih se psihički ili fizički pripremila za nju. Vremena nam je uvek malo, za sve, najmanje naravno kada smo na odmoru ili uz voljenu osobu.

Postoje faktori koji utiču na kašnjenje, ali mi zaista ne možemo uticati na njih. A to su: sudar koji izaziva potpunu pometnju u saobraćanju, led veličine jajeta koji pada i obara drveće na putu, mačka koja nam se iznenada omacila ispred otirača, presa za kosu koja nam je spržila ceo pramen i slično. Izgovori za kašnjenje potpuno su nova kategorija koja retko kad izazove pozitivnu reakciju kod onoga koji je prinudno čekao.

Kako je ta druga osoba stigla na vreme? Koje sunce njih obasjava kada im daje snage, energije i mogućnosti da sve završe na vreme? Kada se pognute glave nađemo ispred onoga koji nas je čekao ili se neki put nađemo ispred nečega što ne može da nas čeka, poput aviona, filma u bioskopu ili viška ulaznice za koncert, onda shvatimo da bez obzira na sve što nas je snašlo i sve izgovore koje smo smislili, ne samo da ne poštujemo tuđe vreme, nego pre svega, ne poštujemo svoje. U tom trenutku znamo da je kasno, ali nikada nije kasno da pokušamo da se naučimo zlatnom pravilu bolje organizacije sa vremenom.

Ostale moje blogove možete pročitati OVDE.