Da, Mina: Da li smo dovoljno realne?

Autorka teksta: Mina Aleksić

Kada se dogodi nešto nama, a kada najboljoj drugarici, često imamo utisak da mnogo pravičniji i bolji savet umemo da damo njoj, nego samoj sebi. Odatle proizilazi moj omiljeni status na Facebooku – „Svima umem da pomognem, samo samoj sebi ne mogu“. Zašto je to tako? Zašto se postavljam vrlo realno prema tuđem problemu, a prema svom preterano subjektivno? Da li mi uopšte umemo da budemo realne, kada sprovodimo kakve odluke nad svojom sudbinom? Kako su najčešće teme ženskih razgovora – ONI/muškarci – kada mi neka od drugarica ispriča situaciju koju je proživela sa svojim dragim, automatski sagledam gde je problem i znam da joj otvorim oči. Vrlo često se stavim u njenu poziciju i nateram je bukvalno da uradi ono što nam se sasvim sigurno svima čini da je prava stvar. Nekada ti moji saveti zaista upale. Nekada ne, jer drugarica nešto izmeni, ili pak, uradi potpuno suprotno od onoga što smo zaključile, pa se stvari i ne izglade, odnosno ostanu iste. Međutim, desi se onda da se ja nađem u sličnoj situaciji kao ona. Na primer: i moj dečko zaboravi našu godišnjicu, otkaže naš izlazak da bi igrao fudbal ili na porodični ručak dođe u izgužvanoj košulji. Šta onda, kako se sada postaviti kada problem nosim na svojoj koži? Njima sam lepo znala da objasnim „kako se to radi“, tipa: iskuliraj i ti njega, reci mu da mora da se dotera, izađi sa nama kada on bude hteo sa tobom… A onda ja doživim nešto slično i najčešće se služim onim izgovorom: „naša situacija je drugačija“ ili „moj dečko nije takav“… A suštinski, svi su isti, no to je neka druga tema. U slučaju kada ostanem bez posla, drugarice me bodre: baš te briga, naći ćeš bolji, ionako nisu bile neke pare, iskuliraj nekoliko dana… I vi, iako potvrdno klimate glavom, dođete kući i plačete. Moja mama kaže da je rešenje svega iskustvo i da samo vremenom naučiš kako da se i ti sam ponašaš u nekim situacijama, dok je savetovanje drugih zapravo sve ono u šta nisi siguran ili ne smeš sam da uradiš. Ako ja još uvek nisam sazrela, pitam se kad ću, jer dokle god ovako budem bila nerealna, ostaću dete koje se duri, plače i povlači pred problemom. Ali samo za sebe, jer pred drugima, ljudi misle da se prepuna iskustva i fenomenalnih saveta. Ah, kad bi samo znali!