Daj griz, pliz…

Foto: Mladen Sekulić

Ne mogu da zinem – rekla sam i odmakla tanjir. Mama uvek zna kako da me upropasti. Od ponedeljka do subote gladujem, i onda me ona jednim najobičnijim nedeljnim ručkom dokusuri. Rekoh li to – najobičnijim…? Možda u njenoj galaksiji. Kod nas se tako ne sperma ni za Novu godinu.

Predjelo, supa, glavno jelo, pita i na kraju torta. Ja ne mogu, odmahujem. Ja mogu, kaže Vlada. Svaka čast, zete, ne znam gde ti staje, primećuje tata. Ne znam ni ja, kažem. On sigurno ima neku životinjku tamo unutra, kad može toliko da jede, a da se ne ugoji. Ja ću samo jedan griz, iz tvog tanjira, mogu…?

Ah, žene, reče moj muž. Stalno kukaju kako su debele. Jede kao ptica, otkad je znam. „Pući ću, koliko sam se najela, oh, moj jadni stomak, tri dana neću ništa okusiti… slušam to godinama“, reče i stade da me imitira kako popuštam kaiš i uvlačim stomak. „Izdrži još malo…“, dobaci moja mama. „Kad dođe u moje godine, neće više toliko paziti. Starost ima i svojih prednosti, zete. Ja sam se spas’la. Konačno više ne moram da mislim šta ću sutra da obučem na posao i da li ću moći da uđem u staru suknju. Sve mi je dozvoljeno. Živela sloboda! Da sam znala da je tako dobro, tražila bi’ da me prevremeno penzionišu“.

Kakva ćeš ti biti u njenim godinama, upita Vlada dok smo se gnezdili na trosedu. Kakva…? Nemam pojma. Ne znam uopšte da li ću dočekati njene godine. Vlada prevrnu očima. Nisam pesimista, samo kažem. Vidiš kakvo je vreme. Danas jesi, sutra nisi. Uostalom, ja nikada neću da ostarim. Ne kao moja mama, ne kao tvoja mama, ne kao cela ta generacija… Ja ću, ako ikada baš i budem morala da ostarim – stariti dostojanstveno. Niko ne stari dostojanstveno, primeti Vlada. Svi tako kažu, i svi žele, ali na kraju te sačeka ono čega se najviše plašiš.

Čega se ti plašiš, upitam. Ne znam, da će me strefiti šlog i da ću se jednog jutra probuditi oduzet i da neću moći da ustanem iz kreveta. Da neću moći sam ni do kupatila. Da ćeš ti morati da me hraniš, i to onim svojim bljutavim kašama od heljde i bundeve. Najviše se plašim toga, da mi jedino mozak ostane zdrav, a sve drugo otkaže.

Kaša od heljde nije najgora. Ja se plašim Alchajmera, rekoh. Plašim se da ću se jednog jutra probuditi kraj tebe i da te neću prepoznati. Ili da ću krenuti na pijacu i neću znati da se vratim, pa ćete lepiti moje slike po banderama i nuditi silne novce za bilo kakvu informaciju…

Ili da ću konačno imati dovoljno vremena za sve one stvari, za čitanje, pisanje, filmove… A čemu čitanje ako sutradan zaboravim šta sam pročitala? Zamisli kako je to strašno? U sred rečenice, zaboraviš šta si hteo da kažeš. Sećaš se „Buđenja“ sa De Nirom? E, toga me strah… Da će mi jednog dana ovo malo sivih ćelija otkazati poslušnost. Opet si gledala Notebook, primeti moj muž. Nisam. Jesi. Jesi, znam te.

Nadam se da neću biti kao ona, pomislih dok sam posmatrala moju majku kako gotovo živčano uklanja ostatke hrane s tanjira. A šta ako je to nasledno…? Kao što sam od nje nasledila proširene vene, plave oči i sklonost ka štrudli od jabuka, možda će i ova histerična pedanterija isplivati s godinama…?

Možda ću se samo tako jednog dana probuditi i početi da briskam i pirkam sve što mi padne šaka…? Je li to starost? Kad počneš da radiš sve ono što si nekada mrzeo…?

Kad sam bila mala pitala sam se kako to mama i tata mogu da gledaju Dnevnik? I zašto se u pola osam sve stišava, i ceo svet utihne jer oni, zaboga, gledaju Dnevnik? Vesti su, za mene tada, bila potpuna nepoznanica, dosadna stvar. I nikako mi nije išlo u glavu kako mogu da piju vino, jedu crni luk i pihtije. Pih, pihtije. Ne bi’ okusila pihtije, taman da skapam od gladi. Nikad, ni za milion godina. Sve dok…

Mislim da mi se oduzela desna strana, reče Vlada dok smo, to veče, ležali u krevetu. Molim…? Boli me nešto tu, žiga, stade da nabraja. Džaba mi pričaš, ja uopšte ne znam ko si ti. Je l’ se mi znamo odnekud, upitam. Dodajte mi taj daljinski, molim vas. Bih, rado, ali kao što rekoh, potpuno sam oduzet. Spavaj onda, rekoh. Da gasim svetlo? Nemoj. Što…? Pa, mislio sam da pogledam vesti.