Danas nam je divan dan

M

ama, a kada ću ja da imam šest godina? Sutra, odgovorila sam po petstoti put tog dana. Samo se probudim i imam šest godina…? Aha, ali pre toga moraš da zaspeš. Sutra je veliki dan. Ali, mama, meni se ne spava, kenjkala je. Ali zato se meni spava, dušo. Spava mi se za mene, tebe i pola starije grupe Plavog čuperka zajedno.

Stvarno sam bila mrtva umorna. Organizacija jednog običnog malog dečijeg rođendana koštala me je snage i nerava. Trebalo je naći pravu igraonicu koja je na idealnoj udaljenosti od baš svačije kuće. Jer nismo smeli da rizikujemo da Milica ne dođe jer mora da menja dva prevoza. Zatim, trebalo je ubosti pravi termin. Pet popodne je suviše rano, neke mame i tate neće stići ni da dođu s posla u to vreme. Ok, rekli smo, neka bude od šest. Od šest, zapisala je devojka s Miki Mausom na majici. To je šest hiljada. Sat – hiljadarka, pomislila sam. Ukoliko želite animatore, moraćete da doplatite još tri. Lajt šou – petsto po satu. Ozvučenje je gratis. Hrana je vaša, piće naše. Torte možete da naručite, možete da donesete svoje. Ukoliko se predomislite, mi imamo i sopstveni ketering, ali je potrebno da nam javite tri dana ranije.

Animatori, ketering, lajt šou…? Šta se desilo sa onim lepim, jednostavnim rođendanima kakve smo mi imali? Stvarno, ne sećam se da smo imali animatore. Nas su zabavljale uglavnom starije sestre i njihove drugarice, iako smo im i tada bili strašan smor. Nije bilo igraonica, igrali smo se u kući ili napolju, kada je lepo vreme. Mali Neša sa petog je palio i gasio svetlo dok ne pregore sijalice – i to nam je bio sav lajt šou. Mame su nam pravile prave pravcate torte, sa koricama od belanaca i mlevenih oraha i filom od čokolade koji se duuugo kuvao na pari. Slavilo se po kućama, igraonice nisu ni postojale. U vrtić smo nosili tri kesice bombona, a ne kao danas – pola konditorske industrije. I nije bilo keteringa i čuda. Na našim rođendanima služili su se sendviči, mali, okrugli, sa šunkom, sirom i kiselim krastavčićima. Zaista, nismo znali šta je happy meal, a opet – bili smo srećni. Verovatno i srećniji. Goste smo nekada dočekivali kod kuće, a ne na okretnici dvadeset šestice, jer su, za razliku od ovih današnjih, naši gosti ZNALI gde živimo. Bake i deke smo sprovodili u dnevnu, decu u dečiju ili eventualno spavaću sobu, specijalno preuređenu za tu namenu. Sad kad slavimo u igraonici, prosto nisam načisto – da li da baku posadim na klackalicu, a deku uvalim animatorkama ili…?

Kako izdržavaš, pitala me je Gaga. Nikako. Skroz te slabo čujem. Ovo ozvučenje što su nam dali gratis – nisu žalili. Ne može niko ni da progovori. Kako je Beba? Dobro je, uživa. Eno ih sad šminkaju sve redom, neću je oprati ni acetonom. Je l’ bila torta? Nije, još se nisu svi skupili. Dudili, zovi ako ti nešto treba. I zovi ako ostane koje parče te tvoje reforme.

Na kraju, i to je prošlo. U devet smo se razišli. U pola deset smo bili kući. U petnaest do deset u kadi. U deset već u krevetu. Nije bilo tanjira i čaša koje je trebalo oprati, papirića od bombona iza kreveta, ni smokija prosutog po tepihu. Nije bilo nijedne fleke od šlaga. Ni mrlja od voska po stolu. Nije bilo tragova slavlja. Ni jednog čestitog korpus delikta.

Mama, skočila je Beba u krevetu. Mama…! Pa ja sad imam šest godina! Imaš. A sada spavaj, umorna si, sutra se ide u vrtić. Ali… mama… Molim…? Je l’ mogu nešto da te pitam…? Pitaj… Mama… A za koliko dana ću da imam sedam godina?