Decembar – i miris, i ukus!

Z

amisli, molim te – priča mi Gaga. Izmislili su parfem koji miriše na pizzu! Gledam je, onako, s nevericom. Baš na pizzu? Baš na pizzu! Zašto na pizzu, ne kapiram. Stara dobra ruža, jasmin, orhideje – više nisu dovoljno dobre ili…? Ne, objašnjava Gaga. Kažu da miris hrane u ljudima budi ono najbolje. Je l’ da..? I šta je sledeće…? Parfem koji ’’vuče’’ na sarmu, podvarak, punjene paprike…? Mislim, volim ja kad me probudi miris toplog hleba, ali iz kuhinje, ili pekare na ćošku, i nemam ništa ni protiv pizze, ali ne bih da se budim pored nje.

’’… ali zamisli samo…’’- bila je neumorna Gaga. ’’Zamisli – gladna si i samo malo prsneš na nadlanicu, pomirišeš, i paf – prođe te glad. Kao da si ručala…’’ Vau, kakva genijalna ideja, a je l’ ih prave u raznim varijantama…? Vegetarijana, margarita, vezuvio, fungi, ova, ona…?

Ti ne razumeš, uporna je ona. U budućnosti će hrana, onakva kakvu je ti i ja pamtimo, biti prevaziđena. E, tu već počinjem da se kliberim. Samo se ti smej, videćeš kad budu izmislili obroke u kapsulama, ima da budemo k’o astronauti, ujutro popiješ jednu – i eto ti doručka. Ne moraš da ideš po hleb, da čekaš red u pekari, da praviš sendviče, pereš šerpe, ribaš plehove – jedna pilula i gotovo.

Jedna pilula i gotovo…? Volela bi da moja baba može ovo da čuje. Ona, koja je ustajala ranom zorom da nam umesi hleb. Da je nazovem i kažem ’’bako, hrana kakvu ti i ja pamtimo, biće prevaziđena’’. Čik probaj da prevaziđeš njen pekmez od šljiva! Uostalom, ja i ne želim da prevaziđem išta od toga. Naprotiv, insistiram na starim dobrim mirisima. Jer, sve se zaboravlja, osim mirisa.

Volim mirise. Naročito zimi. Zima miriše na sneg. Zima, najlepše na svetu miriše na slavlje i slave, na tamjan i bosiok, na ono kad smo zajedno, i veliki i mali, svi koliko nas ima, kad nije važno ni ko, ni kad, ni koliko, ni čega.

Kad se smejemo i galamimo za istim stolom i upadamo jedni drugima u reč. Kad baki ponestane tanjira i kad je najveća briga da l’ smo svi dobili i plitki i duboki, (da se kogod ne uvredi), i da l’ svi imamo jednake kašike.

Zima miriše na kuvano vino. Na cimet i đumbir i suve šljive. Na smokve. I kestenje. I mandarine od kojih se skupljaju usta. Na karanfilić. Na kandirano voće. Na toplo ćebe. Na suvo bagrenje koje se loži kod dede. Na šolju vrelog kakaa. Na domaći keks, posut krupnim šećerom. Na maslac koji cvrči na šporetu. Na suvo meso. Na vruću rakiju i špinovan šećer.

Zima miriše na lepinje pečene na plotni, na pitu od bundeve, dimljenog šarana i prebranac. Na kiseli kupus, da se ne lažemo. Na paprike s belim lukom. Na ribanu rotkvu i turšiju. Na pitu s jabukama, na vanil šećer, i na kap ruma koju na kraju dodam u čaj. Zima miriše na lavandu iz starog ormara. Na teške bunde i stare knjige. Na dedin Brion i bakin štirak. Na hladan jorgan pod kojim se stiskamo.

E sad, deder, Dragana, stavi ti to u taj tvoj parfem, ako možeš.