Dečko, drago mi je

Foto: Mladen Sekulić

Ušla je sva zadihana, rukom pokazavši u pravcu sudopere. Šta je, pobogu…? Šta se desilo…? Vode – rekla je. Vode mi daj, i kocku šećera, da se smirim pa da ti pričam. Jeste svi zdravo – upitala sam. Klimnula je glavom i nastavila da mulja onaj šećer po ustima. Pa to je jedino važno – rekla sam. Samo da smo zdravo, šta god drugo da je – rešiće se već nekako.

Ima dečka, rekla je i rukom obrisala vodu s brade. Ko…? Mrvica. Mrvica ima dečka. Dobro, i…? Kako ’’dobro i’’…? Nije dobro. Petnaest godina, prvi srednje – i ima dečka. I ti si imala dečka u tim godinama. Jesam. I ja i ti. Ali naš dečko u ono vreme – i njen dečko sad – to ne može da se poredi.

Mi smo se vadali tamo ’amo, držali za ruke, pratili su nas do kuće, nosili nam torbu… a ovaj njen… Upoznala sam ga malopre. Pa pričaj, kakav je…? Ne pitaj. Prvo mi je poslala trista porukica danas… ’’mama je l’ mogu napolje, mama a što ne mogu, mama a svi idu samo ja ne… mama, čeka me Saša… pa šta ako nema nikog kod kuće… mamamamamama’’

I tako, dođem ti ja kući, kad ono – međutim. Dignuta daska na wc šolji. Odma’ mi bi sumnjivo, krenem od jedne do druge sobe. Lopovi nisu, odma’ znam. Otvorim spavaću, ništa. Dnevnu – ništa. Njenu – imam šta i da vidim. Sedi drugarica na krevetu i ljubi se. S kim…? Pa s njim, bog te ne ubio, s njim! I kakav je…? Ne znam. Visok je. Ogroman. Sve sam ga ozdo gledala.

Mama, to je Saša, znaš… Saša… – rekla je Mrvica. Ja sam mama, rekla sam i pružila ruku. Klempavi mutant je nešto promumlao. Grozna si, – ne mogadoh da ne primetim. Klempavi mutant – kako možeš tako, pa i tog mutanta je neka majka rodila. Neka je – skoči Gaga. Neka ga je rodila sto puta, ja moje nisam rađala da mi se vucara tamo s nekim… klempavim mutantima.

Ako se ljubi kad sam ja tu, šta li tek radi kad mene nema…?! Šta misliš šta radi…? Misliš da radi? Stvarno misliš da radi…? Petnaest godina, Dudo, rano li je…? Rano je. I iskreno se nadam da ne radi to što mi mislimo da radi, ali vremena se menjaju… Možda je Mrvica bila mrvica kad se rodila, ali danas je to jedan lep i zgodan devojčurak. Jeste. Zato mi je i žao što se uhvatila s onim… Klempavim mutantom…?

Nije ti palo na pamet da se ovde ne radi o njemu, ni njoj, već o tebi i tvojoj nemogućnosti da prihvatiš da nam deca rastu…? Znam ja da nama deca rastu, i treba da rastu… ali ona je još mala, Dudo. Mala je, veruj mi, ja znam, ja sam joj majka. Džaba joj njenih metar i osamdeset – mala je. Tu je dete – reče i pokaza na čelo.

Nema tu ništa, da znaš. Njente. Vetar. Promaja. Daleko bilo da posluša neki savet. Ko sam ja, nju da savetujem… Ona je najbolja. Najlepša. Najpametnija. Naravno da misli da sve zna. Naravno da nema pojma ni o čemu. Misli da je Hlamidija biljka iz roda puzavica.

Naravno da nas očekuje težak i mračan period puberteta. I zato se ne čudi ako počnem da uzdišem, i ako se zapitam što mi je sve ovo trebalo. A možda i nije naša..? Možda su je zamenili u porodilištu…? Zar mora da nosi onako kratku suknju? I šta uopšte rade do pola jedanaest napolju…?

Inače, sinoć je zakasnila deset minuta. Deset minuta k’o deset godina. Osedela sam za deset minuta. A ona ulazi, sva srećna, pa sve ’’hahahapihihihi’’, priča s nekim na telefon, ni zdravo, ni ništa, samo prođe i zatvori se u onu svoju sobu… Moram hitno da obavim jedan pedagoški razgovor s njom, ja da ti kažem. Al’ ništa izokola, pčelica i cvetić i tučak i prašnik, nego bum-tras, odma’ da se zna šta je šta. Kad pomislim kakvih sve boleština danas ima – zlo mi dođe.

Pola sata je vežbala nastup. ’… A ako kaže, ali mama ja nisam znala, rekao mi je da me voli… a ja ću joj reći – nisi znala, je li,…? Voli te…? Stvarno? A sećaš se kad je mama pričala i pričala a ti nisi htela da slušaš…’’ Dobro. Idem sad. Dok sam još u elementu. Da sve iznesem na dnevni red. Nemam ja ništa protiv, al’ neki red mora da se zna. I kad i šta i s kim i zašto… Šta si rekla, šta ono beše mikoplazma, do kuće ima sve da zaboravim… Idem brzo. Ko zna šta rade dok mene nema. Da je to neki fini dečko, pa i nekako, al’ druga je to sorta. Muška. Klempava.

Pišite Dudi na [email protected]!