Doba besa

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

U drevnoj Mesopotamiji, pre skoro 4.000 godina, Hamurabijev zakonik proklamovao je ’Oko za oko, zub za zub’. Ovom primitivnom kaznenom politikom većina ljudi rukovodi se i danas, često odlazeći u ekstreme. Vođeni ograničenim umom i vidicima, malo nas uspeva da jasno sagleda datu situaciju. Ipak, većina nas u nekom trenutku naći će opravdanje i dati sebi za pravo da se igra Boga, bilo na suptilno pasivno-agresivni način ili flagrantno, uz svu žestinu akutnog izlivanja duboko nataložene srdžbe i besa.

I to su ljudi koji me plaše.

Ne plašim se ubica, psihopata, duboko poremećene strukture ličnosti. Njih je uvek bilo i biće. Nažalost, nešto ih je do toga dovelo. Takvi nisu rođeni. Niti su ih roditelji sa namerom tako vaspitali. Duboko zakopano, u njihovom nesvesnom skriva se razlog.

Imajući u vidu u kakvom beznađu obitavamo poslednjih 25 godina, jer ovo se životom ne da nazvati, čudi me da zločina kakav je Dragan Đurić počinio nad Tijanom Jurić nema mnogo više. Bojim se da će ih tek biti.

Jer neizražene, potisnute negativne emocije, koje gomilamo u sebi, nikada ne umiru. Žive ih sahranjujemo duboko u sebi, nadajući se da će u nekom trenutku ispariti, nestati same od sebe. Ali to se ne dešava. Ostaju zauvek pothranjene duboko u nama. Postaju sastavni deo strukture naše ličnosti. Pojavljuju se sasvim nenadano, iznebuha, kada to najmanje očekujemo. Najgore od svega, na način koji obično ne možemo da ni da naslutimo, predvidimo i kontrolišemo. Uvek, kao po pravilu, u mnogo gorem obliku od prvobitno doživljenog. I tada nećemo znati šta nas je snašlo. Otkud sve to u nama?!

Prateći medije i komentare na društvenim mrežama, čini mi se kao da dolaze dani zlih namera. Odsjaj tamne strane naše svesti. Ne dani, doba. Možda bi bilo bolje da se pripremimo za njih.

Ova kolektivno histerična, nasilna i nekontrolisana ogorčenost, koja se vrlo brzo pretvorila u bes, u kojoj smo se svojim strahom izazvani našli, a koja nas proždire s naslovnih strana svih medija, odraz je postojeće agresije u ljudima i signalizira veliku potencijalnu opasnost za sve nas. Poprima odraz pomahnitalog uragana, koji preti da uništi sve što mu se nađe na putu i epidemije koja se ne može zaustaviti.
Bojim se jer malo je osvešćenih glava među nama.

Kao natprirodna sila i ljudska bića mogu da eruptiraju potisnutim, negativnim emocijama, najčešće, besom, takvom snagom da sve oko sebe nateraju da krenu u zbeg najbrže što ih noge nose. Ljudski mozak programiran je da se bori. Kao svaki drugi sisar, kreće da napada kada je besan. Jer bes je manifestacija straha, a napad je najbolja odbrana. Mislimo mi jer nam daje snagu kad ostanemo bez ijednog drugog razložnog argumenta. Tako najbolje skrivamo svoj strah i nemoć. Strah da se tako nešto sutra ne desi nama, našoj deci, dragim osobama. Nikom.

Kada je svesni deo našeg mozga, kojim racionalno razmišljamo, ometen i zaokupljen žutom minutom, može da se desi da olako skliznemo u najcrnji ponor našeg bića, gde animalni instinkti preuzimaju kontrolu, primoravajući nas da se ponašamo na zverski način. Ne prepoznajući sebe.

U tom slučaju, hronični bes poprima oblik mentalne disfunkcije jer jedan deo mozga postaje toliko usijan da drugi više njime ne može upravljati.

Bes se može posmatrati kao kombinacija anksioznosti, bola i sramote, a otvoreno izražavanje ovih emocija čini nas ranjivima. Otuda, dostupnima i na udaru za sve vrste napada jer se pogrešno može protumačiti kao slabost. A živeti kao najslabija karika u porodici i društvu zna da bude poprilično zastrašujuće.

Bez kompasa da zna kome može da veruje i otvoreno priča o svojim osećanjima, koračajući kroz život uplašeno, nezaštićeno i nesigurno, nikad odraslo u potpunosti, zlostavljano dete živi zarobljeno u telu odrasle osobe i dalje koristeći štit sazdan od besa, kao svoj odbrambeni oklop i odgovor na svaku nadolazeću pretnju u spoljnom svetu.

Tanka je linija između besa i opasnosti, u koju besom vođeni upadamo. Jedno slovo. Tako lepo i jednostavno u engleskom jeziku predstavljeno (anger – danger).

Na sreću, to nije slučaj uvek i sa svima. Ponekad, kad je usmeren na odgovarajući način, može da nas dovode do vrlo kreativnih i konstruktivnih rešenja. Može da u nama probudi snagu koja će nas stimulisati i motivisati ka višim ciljevima.

Umesto zauzimanja šikanirajućeg stava ’Oko za oko, zub za zub’ i odliva energije u destruktivnom pravcu, bilo bi mnogo svrsishodnije da tu energiju usmerimo u pravcu stvaranje boljeg životnog okruženja za sve nas. Da njome napojimo sve svoje plemenite ambicije i snove.
Veliki čovek Gandi, koji je obeležio istoriju čovečanstva, pokazao je da se mogu pomeriti planine kada se bes stavi u funkciju na konstruktivan način.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.