Dobri moj panonski…

Čekala sam te – koliko…? Godinu i malo jače. Nismo se videli od prošle zime, sećaš se, u onom pozorištu… Pričao si o svom detinjstvu, majci koju si obožavao, ocu, familiji. Slušala sam te netremice. Naročito onaj deo kad, uoči slave, tvoja baka, majka ste je zvali, od ranog jutra kuva vino s komšinicom. Bože, kako sam se samo smejala…?! Suze su mi na kraju krenule.

Ali ti nisi prestajao da pričaš. O letovanjima, starom vozu, velikim koferima, malom tebi, paprikama koje ste nosili na more, crnim naočarama, princes krofnama koje je tvoj otac mnogo voleo… Pokušala sam da se priberem, ali ti si samo terao dalje. Tri puna sata, pevao si i pričao, pevao i pričao. Sećam se, otišla sam od tebe potpuno opijena. Bio je neki februar, jeste. Išla sam raskopčanog kaputa, i nije mi bilo hladno. Eto kako ti deluješ na mene. Lelujam. Letim. Nije mi ništa i sve mi je. I sedamnaest mi je, ponovo.

Prošla je godina otad. Čula sam da ponovo dolaziš u naš grad. Idem, rekla sam. Nećeš valjda, pitala me je majka. Nego šta ću, ne bi’ to propustila ni za šta na svetu. On dođe, a ja da ga ne vidim, ne čujem – to ne ide. Ide, kontrala je mama. Baš ide. Ne moraš ti odma’ da se nacrtaš tamo. Znaš li koliko će sveta biti? Znam. Biće. Ali ja moram da ga vidim. Bar izdaleka. Ti si luda. Jesam. Ali ga mnogo volim. I nisi ti više ni tako mlada, znaš…? To je za klinke, balavice. Neka je. Pored njega sam balavica. Najveće dete na svetu. Njegov glas, majko, botoks je mojim borama.

Ne ljuti se na moju majku. Ona te baš i ne gotivi. Onaj recitator, tako te zove. Ili onaj što stalno nosi rolke… Kao, ni ime ti ne zna. Ali ne misli ona to ozbiljno. Samo mi udara kontru. Ni tata nije lud za tobom. On ne voli ni druge, to je nekako normlno. Ali zato te ja volim. Do neba neba.

Spremala sam se danima. Da si samo mogao da me vidiš… Triput sam se presvlačila, nisam mogla da se odlučim… Ovo ili ono… ono ili…? Džaba se cifraš, bockala je mama. Neće te ni primetiti. Nema veze, rekla sam i nastavila da izvlačim liniju iznad oka. Ne mora ni da me vidi. Videću ja njega i to mi je dovoljno. Znaš, rekla sam i zastala – nešto ne razumem… kada si ti postala tako grozno ozbiljna? Prećutala je. Nije valjda htela da se prepire. Ponesi kišobran, rekla si. I ne idi tako golih leđa, nazebšćeš.

Kraj reke, rekao si. Vidimo se kraj reke. Ispod stare tvrđave. Stigla sam nešto pre sedam. Nisam želela da zakasnim. Svaka druga na mom mestu bi namerno kasnila, ali ja nisam htela. Valjda zato što nisam svaka druga. Poranila sam. Nije te bilo. Ima vremena. Mnogo je sveta došlo. Previše. Samo tebe niotkuda. Kasniće, kazali su. Kiša će, pomislila sam. Trebalo je da ponesem kišobran. I da prigrnem nešto, stvarno ću se zalediti.

Nakon dva sata čekanja, bila sam umorna. I gladna. I noge su me već bolele od stajanja. A onda si se pojavio, niotkuda, i ništa više nije bilo važno. Ni vetar koji je pretio da me oduva, ni kiša, ni to što je hladno, prehladno… Stajala sam i slušala te kao hipnotisana. Puna četiri sata. Do dugo posle ponoći. Ostaviću bubrege i oba plućna krila na ovoj livadi, pomislila sam. Bolovaću danima. Stojim na kiši i slušam te. Hej, ni zbog jednog muškarca nikada nisam ovoliko kisnula….! Nema veze, izlečiću se već, samo srce da sačuvam. Da ne pukne.

Četiri sata, prekrstila se mama. Četiri debela sata?! Da li je on normalan? Pa ni „Ples s vukovima“ ne traje toliko. Znaš li šta sam ja sve mogla da uradim za to vreme? Da napravim generalku u celoj kući. Pet mašina veša da ispeglam. Za četiri sata si mogla da stigneš do Budimpešte, a ti si svo vreme stajala u mestu. Jesi li se smrzla? Nisam. Lažem kao pas. Smrzla sam se kao nikad do sad. Gladna? Nisam. Idem da spavam.

Jedva sam se uvukla u sobu. Htela ja to da priznam ili ne, nije ovo više za mene. Svaka kost me bolela, noge nisam osećala, u glavi mi se vrtelo… Godine, pomislih. Nisam ti ja više za stajanje. Nisam nikako. Ja sam sad više za neke sedeljke, kafanska druženja. Hoće to vremenom, ti barem znaš. Pregurao si toliko, dobri moj panonski.

I da, znam da nisam prva koja ti ovo kaže – ali ja sam sinoć stvarno uživala.

Foto: Tanjug