Dobro jutro dušice

Ako ćemo pošteno, prva bračna noć je precenjena stvar.

Svadba koja joj prethodi, teška je sama po sebi. Jedna prosečna mlada tog dana pretrči barem koliko i Mesi i Ronaldo na kvalifikacionoj utakmici. Treba se ljubiti s gostima barem po tri puta, đipati svaki čas, plesati s ovim, onim, nazdravljati, pozirati povazdan… Ma, ’ajte, molim vas. Koja bi normalna, nakon dvanaest sati ofanzivne igre poželela išta osim da se dokopa kreveta?

Ne znam šta su vam ispričale vaše drugarice, kume, sestre, svastike – ali to o tantričkom iskustvu prve bračne noći – nema blage veze. Potpisujem – devedeset pet odsto zaspalo je dok si rek’o keks. Ostalih četiri procenta brojalo je leptiriće sa zavese hotelske sobe. Ostatak od jedan odsto je: pod a) pravilo ozbiljnu disertaciju mini bara, pod b) naručivalo sendviče iz hotelske kuhinje, pod c) zaista imalo nešto nalik seksu, i to samo ako spadaju u onu kritičnu masu. Sve ostalo je na nivou statističke greške.

Većina nas jeste spavala. Uostalom, šta drugo devojka, sada već žena, može da poželi nakon čitavog dana provedenog u dva broja manjem korsetu i tesnim cipelama…? Šta god VI mislili, TO prosto ne biva, nije na dnevnom redu. Žene žele nešto drugo.

Na primer, da im pomognete oko venčanice. Kada se oblačila, tu je bila majka i pet deveruša. Trinaest žipona, pet žičanih hulahopova od struka naniže, pedesedtva dugmeta na korsetu pa još i ono unakrst pertlanje…?!

Žene žele, na primer, da joj kažete da je lepa. Ustvari, ne lepa, nego najlepša. I da odnekud izbunarite njen omiljeni cd. To je muzika koju ćete slušati od danas pa nadalje. Ako baš i ne volite Ejmi, vreme je da se navikavate. I da skoknete do dežurne apoteke po vlažne maramice i mleko za skidanje šminke. Sa hidra faktorom i vitaminom E za mešovitu kožu.

Prva dežurna apoteka je udaljena, po pravilu, tri svetlosne godine. Taksija u ta doba – niotkud. Bunovna apotekarka vas sumnjičavo odmerava. Nikad čula za mleko sa E faktorom za mešanu kožu…? Čudno. Umesto toga, uvaljuje vam najskuplje. Hiljadu devetsto dvadeset dinara. Ma nije valjda…? Zaboravili ste novčanik u drugom džepu. Vraćate se u hotel. Ona nestrpljivo čeka. I hanzaplaaaaast, dobacuje s balkona. Ubile je cipele.

Pred zoru se vraćate. S maramicama, mlekom i priborom za prvu pomoć. Već sam se snašla, kaže ona. U kupatilu ima svega, zamisli. Mogla si barem da… Zvala sam te, kaže, ali si bio nedostupan. Prebirate po džepovima. Nema telefona. Pozivate se s njene nokie. Birani korisnik trenutno nije dostupan. Ne želite da priznate, ali žao vam je galaksija. Umorni ste i plače vam se. Sve što želite je da spavate.

Gladna sam, kaže ona. Sad? Pa dušice, ceo dan nisam ništa jela. Dušice, počnite da se navikavate na to. Šta bi ti…? Pa ne znam… nešto malo, tek da gricnem. Salatu? Slane štapiće…? Plazmicu? Neeeee, kaže ona mazno. Pljeskavicu, srednji pomfrit i veliku fantu. I da, dušice, sladoled u hrskavom kornetu, sa znaš onim bobicama odozgo…?

U pola šest ujutro obijate benzinske pumpe, u potrazi za hrskavim sladoledom s bobicama. Naravno, niko ne zna o čemu pričate. Prodavačica se na kraju sažali i dozvoljava vam da se poslužite službenim telefonom. Birani korisnik trenutno nije dostupan. Odustajete. Nešto pre šest vraćate se u hotel. Ona spava. Sedite na ivici kreveta s kesicom pomfrita u ruci. Napolju sviće. Dobro jutro, dušice.