Dobro jutro, lutko!

Foto: Mladen Sekulić

Mimoišle smo se na vratima, Mrvica i ja. Da nije onih njenih moreplavih okica, teško da bih je prepoznala. Zdravo, dušo, rekla sam. Nije me konstatovala. Nije joj zameriti – bila je previše zauzeta pokušajem da nadjača rođenu majku.

Do deset i tačka, rekla je Gaga. Značččččči, ti nisi normalna, siktala je Mrvica. Sve moje ortakinje ostaju do dvan’est, samo ja moram k’o najveći debil da budem kući u deset!? Mislim, s kim ja to živim, zaista? Skrati jezik, zaista, upozoravala je Gaga iz kuhinje, ali Mrvica nije odustajala. Kako sve moje drugarice mogu…? Ne interesuju me sve tvoje drugarice, ja nisam rodila sve tvoje drugarice, ja sam rodila tebe, i dok živiš pod mojim krovom…

O, ne – dok živiš pod mojim krovom… Svi smo tu priču slušali. Dok živiš pod mojim krovom nećeš mi se tako oblačiti. Dok živiš pod mojim krovom, ta šminka ne dolazi u obzir… Dok si pod ovim krovom, ima da budeš u krevetu u deset i tačka. Mislim, kome treba ta priča…? Zaista..? Zar nije dovoljna kazna buditi se svakog jutra u telu petnaestogodišnjaka…?!

O da, teško je. Toliko je teško da se ponekad pitam kako uopšte preživimo taj nesrećni pubertet. Kada bih sad, u ovim godinama, svakog jutra ubeđivala sebe kako sam najružnije stvorenje na svetu, kako je moj nos ogroman a uši klempave, teško da bih sastavila i nedelju dana – normalna. A s petnaest sam to uveliko radila. I ja i pola osmog dva.

Bože, kako sam ružna, mislila sam. Pogledaj tu kosu, pa to je užas. Jedva čekam da krenem u srednju, da se ofarbam, ovo nije boja, ovo je, ne znam ni ja, užas. I pogledaj te kukove. Gle koliki su. Prava sam mečka. Ne. Slonica. Grozna sam. Nisi. Jesam. Nisi. To ti samo ‘nako kažeš, znam da sam grozna… Pssssst, evo ga ide! Je li me pogledao? Jeste. Stvarno? Baš pogledao, ili samo onako u prolazu? Baš pogledao, katikažem. Ljudi moji, ne zezam se, bila sam ozbiljno nesrećna. I ozbiljno ubeđena da sam najružnije stvorenje na svetu. O, da, i da me niko ne voli.

Trebalo je da prođe mnogo vremena, da prestanemo da komentarišemo devojke oko sebe. „Vidi kako je debela, prava prasica, bože me sačuvaj, vidi joj se celulit kroz trenerku, je l’ da da je grozna, kako je nije stid, ja ne bi’ takva izašla na ulicu, sile nema…“ Sad vidim da je to bilo pakosno s naše strane, i da smo, zapravo, bile jaaako jaaaako nesigurne u sebe.

Trebalo je da prođe bar deset godina pa da počnem da uživam u sebi takvoj kakva jesam, da pogledam druge žene oko sebe, svoje prijateljice, poznanice, da kažem – ok, tačno je, ima ih raznih, i mršavih i debelih, i sisatih i ravnih, i velikih i malih, i sa iks nogama, i sa strukom i bez struka i sve su različite i sve su mi lepe. Zato ne dam mojih trideset i kusur ni za šta na svetu.

Ovo su sjajne godine. Konačno sam zadovoljna sobom. Konačno sam u dobro-jutro-lutko fazonu. Nemam više one napade histerije zbog toga što ne ulazim u ekstra smol kao nekada. Neće svet propasti ako i ne uđem. Ne spuštam roletne u po bela dana i ne insistiram da ugasi svetlo svaki put kad se pomene seks… Mislim, nije ni on Bred Pit, pa…? Ne plašim se sopstvenog lika u ogledalu. Ne krijem se iza preširokih majica. Ne padam u depresiju zbog sedamsto grama viška. Nemam više onaj trip da sam s pedesetdevet kila riba, a s šezdeset opasno debela. Ne krijem svoje slike. Lepo mi je u sopstvenoj koži i to je to.

Deset i minut. Mrvice nema. Samo neka mi dođe, psuje Gaga. Sve ću da je kažem kod oca. Pa neka on vidi šta će s njom. Ja ću skrenuti s mozgom od tog deteta, ozbiljno. Daj, kažem joj, popusti, nemoj da si takav baksuz. Ti ćuti, videćeš kad tvoja poraste. Pitaću te onda ja…

Šta ti je…? Buljiš u to ogledalo otkako si došla. Nemam pojma, nešto se gledam. Reci mi, ali iskreno, Dragana, je l’ imam ja veliki nos…?

Pišite Dudi na [email protected].