Dokle će trgovci da nas kradu?!

J

edna od stvari koju posebno volim posle godišnjeg odmora je da prošetam po našim radnjama. Sezonski ’refresh’, da budem u toku, da se ne bi sedilo da se napravi rupa u segmentu opšte informisanosti.

I moram priznati da sam bila u šoku!

Ne zbog činjenice da džemperi i rolke polako ulaze u naše živote (jer je većina, boljih, radnji u Italiji bila puna zimske robe još sredinom jula, u šta sam se uverila tokom boravka u Veneciji) već zbog cena!

Furla i ja

Konkretan povod za ovu priču je da sam pre neki dan u izlogu radnje Stylos, u TC Delta city, spazila tašne mog omiljenog brenda Furla. I to tašne iz nove kolekcije, koju sam baš neki dan pre toga gledala na internetu, na njihovom originalnom sajtu. Oduševila sam se jer se Furla tašne retko nalaze kod nas. Bilo je više pokušaja različitih uvoznika ali se niko nije potrudio da ih na pravi način uvede na naše tržište. Šteta jer su to tašne odličnog kvaliteta, a cenovno ipak daleko od vrhunskih brendova, koji, po meni, uglavnom prodaju imidž.

Obožavam Furla tašne i nosim ih već godinama. U principu, tašne kupujem retko tako da tada pare ne žalim. Znam da će mi se isplatiti, koliko god da košta. Tek kad se zaljubim u sledeću i otkinem toliko da stara može da ode u zaborav bez žaljenja, kupujem novu. Obično je to na dve godine i za to vreme se ne razdvajam od nje, gde god da idem ili bilo šta da nosim.

Uglavnom ih kupujem u inostranstvu. Veći je izbor, a na redovnu cenu dobijem još i povrat poreza, što nije zanemarljivo, oko 15%.

Znaš li ti gde živiš?!

Moje oduševljenje je splasnulo kad sam videla cene! Zanemeh, u šoku! Čak sam više puta pogledala cene pre nego sam reagovala i upitala (nedužnu) prodavačicu o čemu se tu radi.

Tašna, koja me zanima i za koju sam se prvo uhvatila da pogledam, u Italiji košta 270 evra (http://www.furla.com/it/eshop/papermoon-shopper_702646.html), a kod nas i nešto više od 55.000 dinara! Bezmalo, 500 evra!

Da stvar bude smešnija – sve tašne koje sam pogledala su koštale isto, bez obzira na model i veličinu, što ne bi trebalo da je tako. Očigledno nisu hteli da se bave trivijalnostima, kao što je ‘odrediti cenu za svaki model’ jer mi bedasti građani i ovako ne znamo ništa. Tako ponižavajuće i krajnje bezobrazno.

Ali su prevideli jednu minornu činjenicu, a to je da iako građani ne putuju u inostrastvo, postoji internet, kao kanal komunikacije, dostupan bar trećini građana Srbije. E, tu, na tom internetu, ne samo da možemo da proverimo originalne cene nego možemo i da naručimo robu! Pa i da platim sve moguće dažbine i poreze i da je čekam celih mesec dana, bilo bi mi draže i pre bih je kupila nego kod naših trgovaca, koji se ponašaju kao najgori zelenaši, lihvari.

Čak je i tašna na rasprodaji, koja po sniženoj ceni u Italiji košta 120 evra (http://www.furla.com/it/eshop/futura-borsa-a-mano_692865.html), u Stylosu celih 26.000 dinara!

I neko bi rekao ’’blago tebi kad ti je to najveći problem u ovom trenutku’’. Ali zar nije svih nas?!

…k’o mače muškatlu!

Radi se o tome da nas trgovci deru na svakom koraku, što nas sve dotiče. Najgore od svega je da smo se mi navikli na to i prihvatamo bez otpora.

Kaže mi prijateljica da joj se isplatilo da dva puta ode u Sloveniju i tamo pokupuje sve što joj je potrebno za bebu koju očekuje.

Redovno se suočavamo sa činjenicom da su cene kod nas više nego u svetu ali meni ni jedno objašnjenje nije dovoljno dobro ni prihvatljivo – ni mala ciljna grupa, ni slaba prodaja, ni veliki troškovi i loši uslovi poslovanja. Neka stvore sebi tržište, neka se bore zajedničkim snagama, neka traže od države bolje uslove. To nije moj deo posla.

Hoću da se osećam delom sveta, a ne srpskog malograđanskog polusveta, koji svoje bogatsvo novčanika i siromaštvo duha ističe plaćanjem prenapumpanih cena. Hoću da me zaista cene i poštuju kao potrošača i svaki moj dinar (a ne da nikada nemaju kusur da vrate u celosti i stalno traže sitno, kao da im dajem novčanicu od 500 evra) jer svi žive od profita, zar ne?!

Beda, čemer i jad

To što naši građani uzimaju biometrijski pasoš samo da bi ga posedovali, a ne da bi putovali u inostranstvo (kako pročitah da kaže ministar UP RS), govori, najpre, o ekonomskoj bedi i socijalnom očaju u kom živimo. Razlozi su mi potpuno nerazmljivi i nadrealni ali s obzirom na to da smo tipično malograđansko društvo, ne čudi me.

I kad uzmemo u obzir da samo 10% naših građana putuje u inostranstvo, ni manje ni više nego i pre ukidanja viza, ne čudi činjenica da naši trgovci i dalje misle da smo mi papani, slepi kod očiju i bez trunke zdravog razuma, kojima mogu da uvaljuju muda za bubrege.

Ali, stvari se menjaju. U životu ipak dođemo do tačke ’when enough is enough’, a i ta EU je na samo sat i po od Beograda. Ko to shvati na vreme i prilagodi se, možda opstane na tržištu. Jer već sledeće godine biće nas 11% koji će putovati u inostranstvo…

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations