Dolazim po tebe i vodim te sa sobom!

Foto: Srđan Bosnić

Celog života čeznem da čujem te čarobne reči izgovorene od strane nekog mišićavog, samouverenog i šarmantnog muškog stvora. Ali ako dođe i od strane nešto malo manje mišićave, ali podjednako samouverene i šarmatne prijateljice, nije ni to najgore što može da mi se desi.

„Žaneta, da si se spremila za pet minuta!“, viče Mina, moja prijateljica, lepa mesareva kći, u slušalicu.

Juhu! Izvlačim se iz kreveta, bacam iz ruke Ljosine „Avanture nevaljale devojčice“ i prepuštam se istom osećaju, ali u stvarnom životu. Ne želeći da gubim vreme, ni ne pitam gde idemo! Sedam u kola i odlazimo u nepoznatom pravcu.

„Jel da žmurim?“, pitam, držeći ruku na čvrsto stisnutim očima, da iznenađenje bude potpuno.

„Kako hoćeš“, kaže Mina, smeškajući se, „ali poprilično sam sigurna da bi mogla da žmuriš i bez te ruke na očima.“

Smejemo se na sav glas. Odvrćemo muziku do daske. Veselje je već počelo!

Jooooj, što volim ljude sigurne da rade pravu stvar. Znači da te znaju, prate i osluškuju šta voliš, a onda se potrude da ti učine plezir i ulepšaju dan. Ma, čuj dan, život!

Dve su opcije – ili idemo na Kosmaj, da konačno vidim tu njenu fabriku, gde se prave sve te njene lepe kosmajske kobasice, buđole i pancete ili na nešto još bolje. Verujem joj, žena ima ukusa. Ipak je završila najprestižniju britansku školu za produkciju. Pa, neka pokaže šta zna i producira naš današnji dan. Prepuštam joj se u ruke. I gorima sam… 😉

Piše, „Za Life Design skrenuti desno“. Oooh, to mi kaži…

Bacamo „momku“ ključ da nam parkira kola i ulazimo u neki drugi svet, koji čeka samo na nas dve. Spa oazu, blagotvorne toplote, od pet elemenata, koja liči na raj za relaksaciju. Ništa od već viđenog takve vrste u Beogradu. Sa vrata postajemo omamljene očaravajućom atmosferom. Prigušena svetla, taman toliko da umire sva naša čula. Muzika, koja nas nosi kroz prostor i uvodi u neki drugi nivo svesti i osećaja. Ljubazno osoblje. Taman, koliko treba.

Eh, da mi je 1001 ovakav dan

Osećam da lebdim i gotovo na prstima ulazim u spa oazu koju čine tri saune, infracrvena, bio i finska, sve bolja od bolje. Najviše se zadržavamo u mom omiljenom aroma parnom kupatilu, sa božanstvenim zvezdanim nebom i mirisima koji omamljuju. Iako naša tela gore kao u paklu, od polivanja crevom hladnom vodom gubimo dah. Otvaramo usta kao da vrištimo, al’ tona nema. Ne znamo da l’ više od šoka, radosti ili uzbuđenja, kao prave nevaljale tinejdžerke. Imam osećaj kao da je leto, da ležim na plaži i sve zvezde vidim pred sobom. Hmmm… sweet future predictions… 🙂

A, potom, odmah po izlasku iz vrelog hamama, krio… terapija ledom koja vraća u život. Snažna, jaka masaža grudvama leda po celom, vrelom telu. Osećam kako svaki moj nerv bubri od nadolazeće energije. Nezadrživo otpadaju sve izumrle ćelije i odlaze u zaborav! Telom struji energija sa izvora prirode. Masiranje ledom vrelog tela, tek što smo izašle iz parnog kupatila, budi me iz dugog zimskog sna i melanholije u kojoj sam tavorila mesecima.

Tako probuđene, širom otvorenih čula, dopuštamo sebi mali predah, izležavajući se na toplim, kamenim krevetima. Kad je došao red da nešto prezalogajimo, ništa bolje nismo mogle poželeti od sočnih, zelenih jabuka, kojima su nas poslužili.

Lomi, lomi me…

Od svih doživljenih šokova, opuštamo se u hidromasažnoj kadi. Na kraju, pravi doživljaj predstavlja tuširanje pod mlazom tropskih kiša, koje nam se spuštaju niz leđa. Od svetala u različitim bojama, može se ukazati i duga nakon pljuska!

I tu se rastajemo – ona odlazi na tajlandsku, a ja odlučujem da zavirim u kraj sveta gde moja noga još uvek nije kročila. Hawaii, here I come! Sad znam – Havaji žive u svetu besprekorne tišine i očaravajućih mirisnih ulja. Prigušeno svetlo, u tamno narandžastom okruženju, dočarava zalazak sunca. Osećam kako mi se mišići sve više opuštaju dok se vrpoljim na zagrejanom vodenom krevetu. Tonem pod dugim pritiscima maserkinih podlaktica. Alfa, teta, delta…koliko li je još ostalo do praznine…? 🙂

Život ponovo ima smisla.

Iako je Mina predložila da posle odemo na omiljenu nam marcipan tortu, da bi užitak bio potpun, svako unošenje jedne od 4 bele smrti, nakon ovakve detoksikacije, bilo bi nečastivo.

„Draga moja, živi tako da zluradi imaju zašto da grizu nokte, a tvojim poznanicima bilo dosadno ako umreš! A i red je da proslavimo kandidaturu Srbije za ulazak u EU!“, podiže Mina čašu vode, sa kolutićima lajma, da nazdravimo.

„Neka nam od sad pa nadalje svima svaki sedmi dan bude ovakav!“

Nazdravljam uz zeleni čaj.

Živela Evropa!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations