Don’t you cry tonight

Foto: Mladen Sekulić

Odma da raščistimo jednu stvar – nemam ja ništa protiv malih beba. Ali male bebe na odmoru su nešto drugo. Nekada pedijatri nisu ni dozvoljavali da bebe u prvih godinu dana bilo gde putuju, i ako mene pitate – prva bi’ potpisala da se ta praksa vrati.

Jer – prvo su bili Česi. Bračni par s detetom. Veliko dete, desetak godina. Riđi mutant u dubokim patikama, koji je većinu vremena provodio sa sluškama u ušima, zadubljen u svoj ajfon. On je bio miran, ali su se zato njih dvoje svađali kao da će se svakog trenutka poubijati. U jednom trenutku sam ozbiljno počela da brinem da će jedno od njih dvoje, ili bar mali mutant, preko terase preći kod nas u sobu i zatražiti doživotni azil.

Posle tri dana porodičnog nasilja, mogla sam sasvim tečno da psujem na češkom. A onda su otišli. Dobro je, pomislila sam. Nije dobro, rekao je onaj odozgo i poslao nam drugi bračni par, pravo iz Varšave, sa sedmomesečnom bebom koja je vrištala dan i noć. Grčevi. Zubi. Promena klime. Ko će ga znati, ali drala se kao da je na takmičenju.

Ne mogu više, rekla sam Vladi. Naše nikad nije ovoliko plakalo. Nije – složio se Vlada. Ovo nije odmor – rekla sam. Nije – ponovo se složio. Jesmo li zbog ovog putovali osam sati…? Jesi li zbog ovog preticao šlepere na magistrali…? Jesmo li ovo kaparisali u martu mesecu? Nismo.

Preživela sam i put i kamione i vrućinu i to što nam je klima crkla u Lipovačkoj šumi i što i ove godine spavam u potkrovlju kao da sam pretplaćena na sve jedan tavan na Jadranu, i što mi je vruće i noću i danju i što počinjem da sumnjam kako me drma rani klimaks – sve sam preživela, al’ ovu bebu neću nikako.

Nije jadno dete krivo – reče Vlada. Nije krivo. Ali kad vidiš da plače – očigledno da nešto ne valja, vodiš ga kod lekara, ne pokušavaš pošto poto da produžiš letovanje. Ovo nisu zubi, ja da ti kažem. I nama su nicali zubi pa se nismo drali k’o magarci. Idi kaži joj ti nešto.

Šta da joj kažem…? Ne znam ni ja. Objasni joj nekako. Kaži joj da je ovo pošten svet, kaži joj da cele godine rintamo zbog ovih nedelju dana. Stvarno, ne mogu više. Da bar lepo tiho plače, k’o sve fine bebe, nego dreči… Ako ovog trenutka ne prestane, ima da joj odem tamo i…

I…? I ništa. Ja to samo tako kažem. Mislim, malo je njoj njene muke, samo joj još ja falim. A sve i da odem – šta bi…? Ništa. Bože – pomislila sam. Bože moj, učini da prestane da plače. Šta god da joj je – neka se bar malo smiri. Samo sat dva – da odremam k’o čovek. Ne mogu više da spavam na plaži. Izgoreh živa na onom dušeku. Vrati nam Čehe i Riđeg mutanta, ma primamo i Ruse, samo ove vodi nazad u Varšavu. Nisam ovo htela. I nemam ništa protiv Poljaka. Ali nisam ovako zamišljala odmor. Nisam za ovo dala pededeset evra po danu. pedeset evra, znaš li ti koliko je to para…?!

Mislim, ja sam jedna skromna persona, ti znaš. Ne fantaziram puno. Samo da je čisto i da je lepo kupatilo. Da imam gde da legnem i gde da se okupam. Za jelo – manje više – daj šta daš – ne pravim pitanje. Jedino što želim od odmora je da ne skačem zorom iz kreveta zbog bebe iz susedne sobe. I da ne idem prva na plažu – opet zbog iste bebe. I da se ne penjem na prstima, da ne bih probudila bebu. I da smem da pustim muziku a da se beba ne probudi. Da je bar moja beba, pa i nekako, ali to je neka tuđa beba koja urla kao da je uštekana na Fendera. Za pedeset evra zaslužujem barem tišinu.

Sve smo probali, rekla je majka. Mint tea…? – upitah. Tja, kako se na engleskom kaže kim..? Korica hleba…? Da glođe, da malo smiri desni. Ne pomaže. A egzorcizam..? – upita Vlada na lošem inglišu. Majka podiže obrve. Realy…? Never heard of that medicine. Nešto novo…? O, ne… Stara metoda, no, znate – vrlo delotvorna. Alternativna, doduše, ali pomaže. A može i bez recepta. No resepis, kapiš…?

Pišite Dudi na [email protected]!