Došao sam da ti kažem da te volim (2. deo)

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Ugasivši svećice na rođendanskoj torti, kao da je oduvao ceo svoj dosadašnji život. Da li živim ili samo dišem? Obuzet presabiranjem završnog životnog računa, ostao je budan u fotelji sve do jutra. Svestan krhkosti i prolaznosti života, znajući da može da se desi da već sutra više ne bude tu, tragao je za odgovorima na jedina dva smislena pitanja koja vredi da čovek sebi postavi u životu. Da je proživeo svoj život punim plućima, nije bilo dvojbe. Tri dobra su se tu mogla nakrcati do njegove 57. godine. Pod stavkom ’da li sam voleo dovoljno’, ostalo je prazno mesto pored njenog imena.
…
Tokom narednih 15 godina živeli su od sećanja jedno na drugo. Nijednom se nisu videli od kad se njihova poslovna saradnja završila. Činjenica da su živeli u različitim gradovima, udaljeni stotinak kilometara, činila je prepreku nepremostivom. To je ta nesrećna okolnost ljubavi na daljinu. Bez šanse da se slučajno sretnu u prolazu, bez pogleda prepoznaju po mirisu ili osmeh uhvate u letu iznad glava prolaznika u svakodnevnoj gradskoj vrevi.

Razišli su se, bez da su ikada jedno drugom otvoreno rekli šta osećaju.

Fantazija o neproživljenim emocijama kao oblak lebdela je sve vreme nad njihovim glavama. S vremena na vreme, naleteli bi na poznato ime u novinama i to je bilo sve. Ostao je osećaj nedovršenosti i večita glad za romantičnim proživljavanjem njihove ljubavi.
…
Iako joj je bilo malo čudno što je predložio da se nađu u hotelu, poziv je prihvatila s velikim oduševljenjem. Prvobitni osećaj zadrške brzo je nestao. Nek ide život! Bila je rešena da ide do kraja, čak i ako se desi da je iznajmio sobu. Taj film je već toliko puta izvrtela u svojoj glavi. Nedostajala je još samo poslednja sličica filmske trake za uspomenu. Drugi razlog, zašto bi neko nekog pozvao na ručak u hotel, nije mogla da smisli.

Dok se to jutro spremala, već je zamišljala kako veselo, prijateljski pričaju, prisećajući se zajedničkih dogodovština. Gorela je od želje da mu kaže koliko je bila zaljubljena u njega. To je prvo što ću mu reći, mislila je u sebi. Nemajući strpljenja ni da parkira automobil, žurno je utrčala u hotel, bacivši ključeve portiru na ulazu. Gotovo trčeći uz stepenice, njeno uzbuđenje je presekao čvrsti stisak za rame.

I kako to obično biva kad nekog željno iščekuješ da vidiš, uvek se pojavi neko koga najmanje želiš da vidiš u tom trenutku. Prijateljica koju nije videla sto godina, baš tu, baš tada, htela je da joj priča sve što joj je bilo najmanje potrebno da čuje u tom trenutku. Svaki sekund trajao je k’o godina. U sred reči, ugledala je njegovo lice na vrhu stepeništa. Širokog osmeha, ne njoj namenjenog, oprostila se od prijateljice i uputila ka njemu. Bez reči su pali jednom drugom u zagrljaj. Home run, touch down, rečnikom bejzbola rečeno. Osećaj topline, kao kad promrzla dođeš kući, posle dugog i iscrpljuješ puta, oblivao je njeno telo, dok su postajali jedno.

Ima tih ljudi, koje možeš da ne viđaš godinama ali kad ih sretneš, imaš osećaj kao da se nikad niste ni razdvajali. To je ta bliskost koja drži karike među ljudima zauvek čvrsto spojene. On je bio jedan od tih. I sve je bilo tu, kao nekada. Bio je isti, kao što ga se sećala. Isto sed, isto zgodan, isto neodoljiv, samo sa 15 kilograma manje.

Kad su konačno uspeli da se razdvoje, reči su, nekom magijom, ponestale. Dugo su se samo nemo gledali, osećali, istražujući jedno drugo užarenim pogledima. Kao pravi džentlmen, kakav jeste, prvi je prekinuo ćutnju. Iako joj je zbog toga laknulo, bilo joj je čudno što je razgovor počeo tako da joj se izvinjava što je zvao, jer nije znao njenju životnu situaciju, status, da li ima muža, decu i vremena za njega.

Ništa joj nije bilo jasno. U sebi se pitala kakve to veze uopšte ima – pa da ima petoro dece i muževa, ništa je ne bi sprečilo da se vidi sa njim. Da bi prekinula nelagodu koja se stvorila, nežno ga je dohvatila za ruku i rekla da ima nešto vrlo važno da mu kaže. U jednom trenu šaljivo mu je sručila u lice kako je nekada bila ludo zaljubljena u njega i koliko je patila zbog neuzvraćene ljubavi. Potpuno nevino i prijateljski, očekujući da se zajedno tome smeju i dobro zabave na račun toga.

Na njeno iznenađenje, očekivana reakcija je izostala. Zanemeo je, napola otvorenih usana. Lice mu se sledilo u trenutku. Nestalo je osmeha i oči su krenule da mu se pune suzama. Spustio je glavu, pokušavajući da dođe do daha.

Netremice ga je posmatrala, razmišljajući šta li je to pogrešno rekla, što je moglo da izazove takvu njegovu reakciju. Samo je htela da njeno bezazleno priznanje i slatke uspomene budu povod da njihov susret protekne u prijatnom, prijateljskom druženju. Već se kajala što joj je brzopletost i ovog puta došla glave.

Skinuvši naočare, obrisao je rukom uplakane oči i blagonaklono je, s puno ljubavi, pogledao. Krenuo je da priča o svom životu, porodici, deci, bivšoj i sadašnjoj ženi, uspesima i padovima, naglom preokretu kada je pre šest godina ostavio sve u gradu i preselio se na porodično seosko imanje, teškoj bolesti tumora na mozgu, sa kojom je bio suočen i infarktom, koji je jedva preživeo. Razlog njegove mršavosti bila je poslednja operacija u nizu, od koje se još uvek oporavljao.

„Ne bojim se smrti jer ja sam klinički već bio mrtav. Nekim čudom sam se vratio. Taj dar ne želim da protraćim. Proživeo sam sve što sam hteo, postigao sve što želim, sem jedne stvari. Došao sam da ti kažem da te volim! Od prvog trenutka kad sam te upoznao! Sve ove godine nije bilo ni dana da nisam pomislio na tebe – gde si, šta radiš, kako živiš, s kim si. U mom životu nije nedostajalo ljubavi. Voleo sam i bio voljen, ali pored svega, uvek si tu bila ti. Ne znam da objasnim kako i zašto nisam pre došao da ti to kažem ali sada sam tu. Nemam plan. Nisam došao da ti kažem da ćemo od sada ti i ja živeti zajedno srećno do kraja života. Jednostavno, ne mogu da dozvolim da mi život prođe, a da ti ne kažem šta osećam prema tebi. Imam silnu potrebu da ti kažem te volim i da, kada se sve uzme i sabere, ti si žena mog života. I da nisi brzopleta, ja bih tebi prvi rekao“.
U tom trenutku imala je osećaj kao da je zemljina kugla prestala da se okreće. Svet je stao i sve je prestalo da postoji, sem njih dvoje.

Nastaviće se…

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.