Duda Alapača u epizodi antistres

Postala si grozna”, rekla je Gaga. ”Samo te gledam. Ideš i džugljaš po kući, kao neka džangrizava baba. Ni kafu nisi skuvala a već si osula po svima redom. ’Kako ovo, zašto ono…?!’ Znaš, Dudili, nekad si bila mnogo bolja persona. Sada si samo ljuta, besna, nezadovoljna, briskaš okolo… Ti barem nikad nisi patila od pedanterije…” Ma nemoj, pomislih i osetih kako mi poslužavnik podrhtava u rukama. Ona će meni da kaže da više nisam dobra persona? Da sam postala pedantna? Gago, pile, rekoh joj, ako prospem ovu kafu na ganc novi bež tepih, videćeš šta je grozna persona. ”Mislim, nemoj pogrešno da me razumeš”, rekla je, a kad god neko započinje razgovor sa ”nemoj pogrešno da me razumeš”, sigurna sam da će: a) mi sasuti u lice nešto što nikako ne želim da čujem, i b) da ću to što mi se kaže sto posto razumeti na najgori mogući pogrešan način. Šta ću, nikad nisam umela da se nosim sa stvarima koje ne razumem.

Koji li je moj način?

I tako, reč po reč, sve onako, lepo i natenane, uz kaficu, osu Gaga po meni drvlje i kamenje. Moja Gaga, koja me zna, koliko – dvadeset godina. Reče mi da me više ne prepoznaje, da sam u poslednje vreme postala drndoš, ljuta, nakrivo nasađena, da ona čvrsto veruje da je to sve zbog problema koje imam na poslu, nervoze koju donosim kući i prenosim dalje na sve oko sebe, da više nisam tako vesela, da ne pamti kada sam se poslednji put baš, baš smejala i kako, ukoliko želim da ponovo budem ona stara JA, moram pod hitno da naučim da hendlujem stres.
Kad je konačno završila, znala sam da je red na mene da nešto kažem. Prvo, udahnula sam duboko, jer sam shvatila da je joga disanje način da se stres otkloni u startu. OK, rekoh, sve i da je tačno to što govoriš, sve i da jesam malo zastranila, i da jesam postala baksuz i da mi je fitilj kratak i nervi u poslednje vreme na izmaku – misliš li da mogu tek tako da se izborim s tim? Kako se to stres hendluje? Da samo kažem ”evo, od ovog trenutka ništa me neće izbaciti iz takta? Ja sam smirena, ja sam smirena, ommmmm….?” ”Pa, ne znam baš”, reče Gaga. ”Svako od nas ima neki svoj način. Ja mogu da ti predložim, ali najbolje ćeš to rešiti sama sa sobom…”

Nemoguća misija
Da budem iskrena, predlozi mi se uopšte nisu dopali. Prvo je, onako ispod žita,  pomenula neku tamo svoju poznanicu koja je psihijatar, pa, kao, ne bi bilo zgoreg da odem do nje, da malo porazgovaramo, žena je ipak stručna, bavi se time, bla, bla… Šta, da odem kod nje, legnem na kauč i počnem da joj pričam od Kulina bana, da moram da uzmem kredit da bih isfinansirala to ćakulanje na kanabetu, i da nakon tri stotine seansi zaključimo da svi moji problemi potiču još iz vremena kad me je mama terala da recitujem pred gostima? Ma daj, Gagili, za priču imam tebe, Cacu, Ninu, i to za dž. Dakle – psihić – nula bodova, ajmo dalje. Šta nudiš?
”Trčanje”, rekla je. Ne volim da trčim. ”Moraš”, ponovila je. ”Nisu ludi oni Ameri što u filmovima ranom zorom, pre posla, istrče dva kruga po Central parku. Stres je kod njih stigao mnogo pre, ljudi znaju, već su pripremljeni na to. Misliš da trče zato što vole? Ne vole, ali znaju da moraju, pa im to s vremenom pređe u naviku i onda trče, trče, trče… A endorfin samo skače…” Blago njima, pomislih. Mislim, svaka im čast kad mogu tako. Da ustanu u šest, iscede pomorandžu, otrče dva-tri kruga po kraju, vrate se kući, istuširaju – pa na posao. Posle pretrčanih fajv majls, ne bih bila ni za šta, a kamoli za posao. Al’ šta će, valjda moraju. Ujutro trčanje, uveče neke niskokalorične večerice iz mikrotalasne, ništa seks end drags end rokenrol. I to mi je neki život?!
Kako god, Gaga me je bacila u duboko razmišljanje. Bilo je i meni jasno da nekako moram da se pozabavim sobom, ali sve danas ću, sutra ću, pa nikako. Stres je opaka stvar, uvuče ti se pod kožu i ne primetiš, a onda jednog dana samo počneš da se brecaš na sve i svašta i završiš na bromazepamima ili se odaš porocima. Krajnje je vreme da uradim nešto povodom toga. Ali kako? Naš skromni budžet nije predvideo stavku ”stručna pomoć – borba protiv stresa”. A sama da se bavim time, znam da ću zabušavati. Nemam ni vremena, uostalom. Ako bih i krenula na taj jutarnji džoging, uzevši u obzir gužvu u saobraćaju i činjenicu da radim od osam, a Bebu pre toga vodim u vrtić, morala bih da ustanem, kad – u pet?! Nema šanse. Eventualno da trčim do posla i nazad, što i inače radim, samo na štiklama.

Neprihvatljive metode
Nemaš opravdanja”, rekla je Nina. ”Svakog dana moraš da odvojiš pola sata za sebe. Nađi nešto što te ispunjava, opušta, neki hobi, nešto, bilo šta, i posveti se tome maksimalno.” A šta ona radi u tom pogledu, pitala sam je. ”Flertujem”, rekla je. ”Nađem nekog tipa, onako nasumično, u liftu ili u kafiću, gde god, uputim mu značajan pogled, pa onda on meni, i tako… Svaki dan po pola sata i – ne da se dobro osećam nego čudo jedno. A tek što sve to utiče na moje samopouzdanje… da ti ne pričam.” Dobra fora to s tim flertom, pomislih. Ali, s kim ja jadna da flertujem kad su mi na poslu sve sami penzosi, a o ovima u gradskom prevozu da i ne govorim!
”Jedi”, reče mi Caca i iznese pred mene poslužavnik pun đakonija. ”Kad mene uhvati stres, ja – uzmem pa se najedem. Možda nije najzdravija metoda, ali meni pomaže. Dođem kući onako ljuta, nadrndana, pa lepo otvorim frižider i krenem. Red sira, red maslina, majonez, pavlaka, vruć hleb, posle toga uvek iskopam nešto slatko iz šteka, pa onda zalijem s gaziranim… Mmmm… Nema stresa koji će me tako situ pomeriti iz nirvane. Jednom mi je neka tamo rekla da hranom samo pokušavam da popunim neke emotivne praznine u sebi. Kakve crne emotivne praznine, ženo, ja volim da jedem, i jedem i kad sam gladna i kad nisam. Jeste da sam malo punija, ali barem mi nervi ne stradaju”, reče Caca i urola komad sira u tanko sečenu slaninu. Bogami, svaka tebi čast za taj antistres, pomislih. Ja ne bih mogla to tako. Mislim, mogla bih da jedem do beskonačno, ali znam sebe, kasnije bih se pojela živa od muke što sam se prejela. Dakle, hrana – nula bodova.
Muškarcima je lako, pomislila sam. Oni imaju utakmice, pecanje, kafane, boks, fudbal, šta god. Imaju milion načina da istresu iz sebe svu negativnu energiju, stres.

Svemoguća oklagija
A šta nama preostaje? Moja baka mi je jednom prilikom priznala da joj je oklagija svojevremeno spasavala živce. ”Kad god se naljutim”, veli ona, ”potkuvam neko kiselo testo, pa oklagiju u ruke. Testo za štrudlu nikada ne možeš da premesiš, znaš. Što ga više mesiš, bude bolje. I tako, svaki put kad me tvoj deda naljuti, ja ti pobrašnjavim astal, uzmem oklagiju i – udri po onom testu dok me ruke ne zabole. I tako me i prođe. Onda je bilo sramota da te svet vidi ljutu, nervoznu, daleko bilo histeričnu. Dovijale smo se kako smo znale i umele. Neke žene su pile valerijanu, ja nisam nikad. Nisam volela ni da heklam, od štrikanja me je bolela glava. Ali je zato moja štrudla bila nadaleko poznata. Bog sam zna koliko sam ih umesila.”
”Treba samo malo bolje da se organizuješ”, rekla je moja mama. ”Gledam te tako ponekad i pomislim kako baš ne barataš svojim vremenom najbolje. Stalno nekuda jurite, i ti i Vlada, kô muve bez glave! Nema više ono kô nekad, da se porodica skupi, pa svi zajedno…” Daj, molim te, mama, nemoj ti da mi pričaš kako treba da se organizujem. Tebi i tati je bilo lako. U koliko sati reče da ste dolazili s posla? U tri? Uostalom, kad već pominješ organizaciju, organizuj se, molim te, da pričuvaš Bebu za vikend, OK? Nisi odavno.

Neočekivano rešenje
I”, upita Gaga, ”šta kaniš da uradiš? Prvi slobodan vikend nakon milion godina a ti se spremaš da prevrneš kuću naglavačke?” Pa moram, vreme je, znaš li kakvi su mi prozori, nisam skinula zavese od zimus. ”Pa…?” Šta, pa? ”Pa neće zavese nikud, brecnu se ona. Četrdeset i osam sati slobode nameravaš da provedeš rintajući po kući?! Stvarno jesi baksuz. Pogledaj kroz prozor! Sunce, trava, ptice pevaju… Muža podruku pa idite nekud, skitajte, nađite neki hotelčić van grada, idite na večeru, uzmite neko vino, posvetite se jedno drugom, neće ti čiste zavese sačuvati brak.” Ima i pravo, mislila sam. Stvarno ima pravo. Kad jednom budemo stari, ne želim da se sećam svojih blistavih zavesa niti oribanih pločica u kupatilu. Želim da pamtim lepše stvari. Neko putovanje, tu i tamo, odlazak u pozorište, bioskop, šetnju, šta god. Ušla sam u kuću na gotovs, spremna da se spakujem u roku od dva minuta i da krenemo – moj muž i ja. Voda je šuštala u kupatilu. Provirila sam unutra i zatekla neverovatan prizor. Moj muž je klečao, podvrnutih nogavica. Jednom rukom je ribao pločice, drugom pridržavao okovratnik majice preko nosa. Kiselina je naprosto štipala za oči. Bi mi ga žao. Šta radiš to, pobogu? ”Ništa”, reče i nastavi da riba.  Vlado…? Vla…? ”Pusti me, zar ne vidiš da hendlujem stres?!”