Duda Alapača u epizodi: Letnja centrifuga

Nema tu neke velike mudrosti”, rekla je Gaga. “Ako stvarno hoćeš da ideš na more, moraćeš da živiš na hlebu i vodi narednih mesec dana. Nije više kao nekad. Sve je poskupelo, cene otišle dođavola, pa ako ti se baš toliko brčka na lijepom plavom Jadranu – stegni kaiš, nema druge.”

Kad Gaga stegne kaiš…
Uzdahnula sam. Stegni kaiš – lako je njoj da kaže, njenom mužu posao cveta, nju su opet unapredili, bonus joj isplaćuju redovno, mama i tata im pomažu – o kakvom kaišu je ona našla da mi priča? Kad Gaga stegne kaiš, to znači da se na večere u restorane ide samo vikendom. Kad bih ja počela da stežem kaiš – išli bismo u krevet praznih stomaka. “Teško je vreme”, rekla je moja mama. “Baš teško. Ne teško kao nekad – kad smo tata i ja bili mladi, nego nekako drugačije teško. Onda niko nije imao mnogo, pa nam je nekako bilo lakše, dovijali smo se kako smo znali i umeli, svi smo bili u istom sosu. Danas sredine više nema – ili imaš mnogo ili ne znaš kako da sastaviš kraj s krajem.” E, da… Otkako su nam ponovo skresali bodove na isplatnom listiću, pa je na ime toplog obroka plata manja, pomislila sam kako je najbolje da se u potpunosti odreknem ličnog dohotka i da lepo počnem da volontiram, jer i ovako ne zarađujem ništa.

Prihodi minus rashodi
Zaista, stavila sam sve na papir. Prihodi minus rashodi jednako je…? Jednako je nula, i to u najboljem slučaju. Ako ja, koja celog života sabiram bilanse, tokove novca, aktivu i pasivu, ne umem da postavim svoje domaćinstvo na ekonomski isplative osnove, e pa onda sam dibidus omašila profesiju. Možda i jesam, ko zna? Mislila sam ja i o tome. Razmišljala sam kako ne bi bilo loše prodati stan i preseliti se na salaš, pa ono što zaseješ – to ti je. Ali… "Nema ’leba od poljoprivrede", rekli su. "Vidiš li kako se paori muče? A i nemoj mi reći da ćeš baš ti, Dudo, tim svojim nežnim ručicama musti krave, čistiti obore, pleviti baštu." A što, pomislila sam, kad mogu one šmizle u rijalitijima, mogu i ja. “Jeste”, rekao je Vlada. “Ali te šmizle jednom napoje kravu i zarade nekoliko stotina evra, a ko će nama platiti što ćemo se ceo dan majati sa stokom?” “Hm”, frknula sam. “Stoka ’vamo, stoka i onamo, nema neke velike razlike samo mi se čini da bih se s onom rogatom bolje snalazila.”

Doručak u snu
Moram nešto da smislim. Ovako više ne ide. Ustajem u šest, izlazim iz kuće u sedam, treba mi sat vremena da stignem do posla, radim osam sati minimum, u povratku mi treba i više vremena jer su po podne gužve veće, još ako svratim na pijacu – kod kuće sam u šest po podne. Po podne? Šest po podne – čak više nije ni popodne, nekako je više – predveče. U svakom slučaju, ne ručamo. Radnim danima samo večeramo. A i to više nisu večere kako bog zapoveda, nego sve nešto na brzaka, daj šta daš pa da se bega u krevet. Beba je jedini član ove porodice koja zaista ima tri obroka dnevno. I da sramota bude veća, ne zahvaljujući majci ni baki, već tamo nekoj kuvarici iz vrtića. Neispavana sam, hronično. Kako i ne bih kad nikad ne legnem pre jedan – pola dva. Dok sklonim krš po kući, pokupim veš, strpam tanjire u mašinu, sakupim igračke, spremim šta će ko sutra obući – eto ti ponoći. I kako da budem normalna kad doručkujem u šest po podne, radim deset sati, u gradskom prevozu provedem dva – dva i po i spavam jedva šest sati dnevno?! “Ne znam”, rekla je Gaga, “mislim da je problem u organizaciji.” “Šta predlažeš”, upitala sam. “Da eventualno doručkujem u snu, a manjak sna nadoknadim u prevozu i kad situacija dozvoli – na radnom mestu?” “Sprdaj se ti”, ponovila je Gaga, “ali definitivno imaš problem, jer da umeš da organizuješ svoj dan i svoj novac, imala bi više i para i vremena, veruj mi.”

Upola cene
OK, pomislila sam, odgovor je racionalna štednja. Da li mi je baš sve što kupujem neophodno? Leži li odgovor u krcatim ormarima, u tonama garderobe koju ne stižem da obučem više od dva puta, kuhinji punoj hrane koju ni uz najbolju volju ne stignemo da pojedemo? Uđem u radnju i kupujem, kupujem, kupujem. Ispisujem čekove, provlačim kartice, uvaljujem se u sve moguće i nemoguće minuse, da bih nakon mesec-dva pobacala pola od toga jer mu je istekao rok trajanja. Duša me boli, obično pomislim na milione gladnih u svetu, prekorim se najstrašnije, a onda od sutra – sve Jovo nanovo. Pokušala sam da kupujem ’’po spisku’’, da zaista kalkulišem koliko nam je čega potrebno na dnevnom, nedeljnom, mesečnom nivou, ali nekako ne ide. Kupim i ono što mi treba i što mi ne treba. Na kasi se redovno zaprepastim, pa kako je moguće, mora da je kasirka pogrešila, studiram onaj račun na putu do kuće… I nisam jedina, ni prva ni poslednja kojoj se dešava da se preračuna. Lepo se ja sve sama sa sobom dogovorim tamo negde oko prvog kako ću i šta ću. Odmah poplaćam račune, jer to ne može da čeka, pa onda prekrajam ono što ostane. I taman kad pomislim da sam na dobrom putu da ovog meseca ponešto i pretekne – cvrc! Poskupi struja ili se pokvari mašina, ili stigne trinaesta rata za kredit, nekakav imaginarni trošak za koji nismo ni znali da postoji i stalno tako. Ali, ne! Od sutra definitivno Duda okreće nov list. I od najmanje plate čovek može da uštedi samo ako se dovoljno potrudi. Malo-pomalo, dinar po dinar, ako ne bude inflacije – eto meni mora za mesec-dva. Ionako je van sezone sve upola cene.

Borba protiv oskudacije
Rečeno – učinjeno. Sutradan sam zaista krenula u borbu protiv oskudacije. Nisam kupila celo pile. Uvek kupim celo, pa se pola baci. Beba oglođe krilce ili tako neku sitnicu, Vlada batak i karabatak, ja glocnem sa strane, i onda ono belo meso ostane, suši se, niko ga neće i na kraju se baci. E sad sam kupila tri karabataka, za jedan ručak sasvim dovoljno, čak i prema kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije. Obarila povrće, napravila salatu, supu, sve. Seli za sto da ručamo. “Ja bi’ kliiiilo”, buni se Beba. “Ovo pile nema krilo”, izmišljam. Vlada ćutke glođe batak, brlja viljuškom po grašku. Nešto mu nije potaman, vidim i ja, ali nema kud. “Sutra ćemo u hipermarket”, kažem. “Kupujem za ceo mesec, pa ako neko ima posebnih želja, neka kaže na vreme.” “Ja ću meso sa klilcima”, izjasni se Beba. “Piši, Vlado”, rekoh i uvalih mu papir i olovku. “Piši, Beba – krilca.” “Mislim, jasno je meni da si rešila da uzmeš konce u svoje ruke, ali nećemo valjda ponovo praviti ratne rezerve, nije valjda tolika kriza? Šta će nam džak od pedeset kila brašna? I šta ti znači ovo – boranija tri kila, šargarepa dva kila…” “To znači, Vlado, da su restrikcije rađene planski. Ako već moramo da štedimo na hrani, daj barem da pripazimo na ishranu. Rešila sam da sredim dve muve jednim udarcem. Ne samo da ćemo manje trošiti na hranu već ćemo se i zdravije hraniti. Ne računaj da ćeš više moći da naručuješ pice u deset uveče, kad ti se ćefne. Od sutra ima da živimo zdravo”, rekoh, na šta se moj muž snuždi kao da je to značilo da će svakog jutra morati da pije bar dve kašike ribljeg ulja. I to natašte.

Na moru pre Nove godine
Nedelju dana smo izgurali nekako. Beba je umesto kupovnih dobijala ceđene sokiće. Šargarepu sam nekako i uspevala da joj uvalim, ali cveklu – nikako. Vlada se nije preterano bunio, ali je odlazio ranije u krevet. Ja sam studirala sve moguće forume u potrazi za zdravim receptima i varijacijama na temu – blitva na sto načina. Mama je nudila pomoć u vidu šerpica s gotovom klopom, što sam ja stoički odbila, iako je Vlada (nula od čoveka!) bio u stanju da klekne i moli za dve najobičnije punjene paprike. Posle deset dana sam podvukla crtu i ustanovila da smo planskim restrikcijama uštedeli taman za jednodnevni polupansion po osobi, i to iznad magistrale. “Au”, rekao je Vlada, “samo nastavi tako. Ovim tempom – eto nas na moru pre Nove godine.” “Ti baš znaš motivisati čoveka”, pomislila sam. “Zbog takvog stava – sutra ćeš dobiti šnicle od soje.” “Genetski modifikovane ili…?”, upitao je i demonstrativno napustio trpezariju.

Palačinke – gratis!
“Ne mogu više”, priznala sam Gagi petnaestog dana, onako krišom, telefonirajući iz kupatila. "Mislila sam da ću moći da objavim rat potrošačkom društvu, da kažem NE nepotrebnim stvarima, da perem kosu šamponom od koprive, da pravim piling maske od kukuruznog brašna, ali NE MOGU! Volela bih da sam od onih koji su u stanju da žive s dve flaše vode u frižideru, ali nisam. Mučim i sebe i druge, a za čije babe zdravlja?” “Dudo, skrati, treba mi telefon”, dobacio je Vlada. “Lokalna ili međugradska”, upitala sam. “Lokalna”, odgovorio je i zatvorio se u sobu. “Halo? Mogu li da naručim picu? Jednu porodičnu, s duplom mocarelom i kulenom…  i slobodno stavite više maslina…” Srce mi je zaigralo dok sam slušala iz prikrajka. Sila od čoveka, moj muž! Nisam mogla da izdržim, odškrinula sam vrata. “Vlado, pitaj ako poručimo dve, dobijamo li palačinke gratis…?”