Duda Alapača: Ne daj se, srce

Dragi dnevniče,

danas sam ceo dan bila nešto nešto nikakva, ali sve računam da je to od toga što je ponedeljak, a možda malo i zato što sam za vikend nabacila kilo i po, a pazila sam šta jedem. Mislim, jeli smo sve dijetalno, slatki kupus i meso. Moj muž kaže da kupus nadima i da to nisu kilogrami – nego voda, ali ja mislim da tu ima malo i mesa, jer ti se kod nas iz kupusa prvo pojede meso, a one liske posle neće niko.

Iako sam jutros, posle stajanja na vagu čvrsto rešila da pazim šta jedem (u prevodu – da ne jedem ništa dok ne spadnem na 63 kg), na poslu je u neko doba počelo malo da mi se manta, pa sam ipak uzela jednu kiflicu sa sirom što je Jaca donela da časti za rođendan. Kad mi ni posle toga nije bilo bolje – pomislila sam da mora da mi je pao šećer pa sam, urgentno munula i jednu baklavu a posle toga i lokum s bademima. I lokum s čokoladom. Šećer se možda podigao, ali i s njim i osećaj krivice, te sam se čvrsto zarekla da danas više ništa u usta neću staviti. Ni-šta..! (Pročitaj: Duda Alapača – A šta ćemo sad?)

I tako je i bilo, do pola pet, kad me je put opet naneo u kuhinju, te sam se nanovo dala na podizanje šećera, a dabome i soli, jer nivo elektrolita u organizmu značajno utiče na imunitet. Srećom, uskoro je došlo i do kraja radnog vremena – inače bi stradali i lokumi. I to ne samo oni s bademima i čokoladom, već i preostalih šest vrsta koje danas, iz čiste pristojnosti, nisam stigla da oprobam.
Tako da sam brže bolje, gonjena malopre pomenutom krivicom izletela napolje u 17:20. A onda sam se setila da su mi kola kod majstora te da ću kući morati pod a) taksijem, pod b) pešice i pod c) prevozom.

Opcija pešice je otpala odmah, jer mi je o ramenu visila torba od šest kila, a u ruci sam imala kesu iz Maksija, približne težine i gabarita. Opcija prevoza je eliminisana iz pandemijskih razloga, a pomalo i zbog toga što sedamdesetosmica relaciju od Zemuna do Banjice prelazi za šest i po sati, ako ne računamo stajanje na svakoj stanici.

Dakle, teška srca, odlučih se za jedinu preostalu, a svakako i najskuplju opciju – taksija. Okrenem broj, kažem – može jedno vozilo tu i tu, pusti mi ona onu muzikicu, veli ostanite na vezi. Ostadoh, šta ću. Srećom, brzo mi se javi i reče da vozilo to i to stiže za dva minuta. I vozilo bi tu, stvarno za dva minuta.

Dobar dan, dobar dan. Gde idemo? Reko – na Banjicu. Hoćemo li autoputem ili preko novog mosta..? Možete, što se mene tiče i preko Male Moštanice, samo ako nije gužva. Kako se primakosmo autoputu – vidiš kolonu – kraja joj nema. Da je evakuacija – ne bi ovako bilo. Idemo ipak na novi most, reče majstor. Dobro, de, mislim se, sve je bolje od one seobe Srbalja na autoputu.

I tako, dok smo čekali zeleno, ja osetih kako me nešto podbada u leđima. Ajde, mislim se, sigurno grč, kako i ne bi kad sedim po ceo dan, proći će… Kad ne lezi vraže – ono nastavi da boli još jače. I to sve k’o da me neko bode u leđa, tamam u predelu srceta. Naravno – odma’ mi prolete kroz glavu kako to nije običan grč, jer grč bude i prođe. A ovo ne prolazi. Setih se, brzinom munje, kako sam čitala da infarkt srca ima baš takve simptome – bola u leđima koji se spušta na želudac i dijafragmu i za pet minuta – ćao zdravo. Setih se kako je pisalo i da je snažan, isprovocirani kašalj odličan u predinfarktnim stanjima i da mu to dođe kao neka prirodna samo-masaža srca. Al’ ako počnem da kašljem, objasni ti ovom mučeniku što se ionako sav zamoto k’o Taliban, da nemam koronu nego da eto samo masiram srce. Ima da me izbaci na sred ulice. Ništa, krenem ja da dišem duboko i smireno. Udah, pa pet sekundi pauze, pa izdah. Pa sve ponovo. Ono, bog ga ne ubio, umesto da prestane da boli – stade da žiga još jače. I da se spušta na želudac.

Fertographer/Getty via Guliver

Reko – ako potraje do sledećeg semafora, ima da mu kažem da zavrne u hitnu, nema mi druge. U glavi već poćeh da prebiram šta imam na sebi i dal mi je unterciger onako po pe-esu, hoću reći – ako tamo krenu da me skidaju – da se ne obrukam. Ubrzo uvideh da mi bruka ne gine ako mi samo rukav do lakta zadignu – te odustadoh od hitne. Ništa, mislim se, imam fore do kuće. Ako ne prođe, lepo se plaknem, obrijem noge, pa onda tako k’o čovek da idem da mrem.

I tako, dišem li dišem, a sve mislim – pa baš je to bezveze, da od svih mesta na ovom svetu, skončam u taksiju. Nit’ znam čoveka, nit’ zna on mene, a kako vozi i kako se prestrojava, ne deluje mi kao neki spretan tip – mislim da pokuša da me oživi i tako to. A da mi se, daleko bilo, nešto i desi – ne bi znao ni koga da zove – danas dobih nov telefon – u njemu nijednog jedinog kontakta. Mog’o bi eventualno da me pretražuje po slici s mobilnog – al’ pošto ni na slici ne ličim na sebe – zaveli bi me kao NN lice dok familija ne prijavi nestanak. Dakle – na taksistu da ne računam. A ni gužva mi ne ide u prilog. Ako ja možda i poživim, ovo pola kila mlevenog ima da se pokvari do kuće garant. Paz’ šta ti kažem. (Pročitaj: Duda Alapača: Sve svoje sobom nosim)

Uglavnom ti ja tako, čekajući da preminem, počeh da mislim kako bi bilo lepo da mogu da pošaljem koju porukicu mojima. Ne moram ništa eksplicitno da im pominjem, nego čisto onako “znam da vam dugo nisam rekla da vas volim, pa eto – volim vas…“ ali brže bolje odustadoh – jer bi Vlada odma’ skont’o da nešto nije kako treba i stepen uzbune podigao na, minimum, narandžasti nivo, i odma’ bi zvao da vidi šta se dešava a ja ne želim da me upamti po “ma ništa, eto malo me srce žiga, poljubi dete, i da znaš – hvala ti što si me trpeo sve ove godine“. Ne ide, pa jel’…?

Elem, mic po mic, stigosmo mi i do Drajzerove. Pa mislim se, ako do sad nisam umrla – ne ide ni da me sad istovari u Dragišu Mišovića. Ionako su prebukirani, samo im ja još s mojim srcem falim. Videću dok dođemo do VMA, rekoh sebi. Kad da vi’š čuda, majstor na kružnom okrenu levo. Ček, ček… a što tuda, skočim ja sa zadnjeg sedišta. Kaže – pa tuda me vodi navigacija. A ne, brale, mislim se, okreći vozilo na drugu stranu, to kud tebe vodi navigacija je čisto panoramsko razgledanje koje služi da mi iz džepa izbije petsto dinara minimum. Znaš li ti da je pola kila junećeg – tristadesvedesetdevet zarez devedesetdevet…? Na ovu skupoću on bi mene – okolo naokolo…? Reko’ hoćete molivas da se okrenete na kružnom toku pa da idemo pored VMA…? Kako vi kažete. Naravno da je kako ja kažem. Ne nego ajmo malo do Slavije, nisam odavno bila, pa ćemo onda preko Bulevara i Krsta nazad. Manja je gužva tuda. Nije nego.

Vozi on, ćutim ja. U neko doba oglasi se i teta Navigacija. Za dve stotine metara stići ćete na odredište. Koliko sam dužna, pitam. Hiljadu i dvanaest dinara, kaže. O hiljadu ti i dvanaest spiskova, mislim se, u petak me ova ista vožnja izašla sedamsto. Al’ dobro. Platim, pokupim onu torbu, kesu iz Maksija, telefon, novčanik, izađem, skinem onu masku – reko’ da se bar nadišem k’o čovek. Okrenem se oko sebe, vidim – nema žive duše, mislim se – sad mo’š i kašljati – niko te ne vidi. Taman krenuh da se natežem i na silu nakašljavam, zazvoni mi telefon. Vlada. Da pita gde sam, kako sam, šta radim, klasika… Reko, evo me ispred zgrade, znaš kako me sve usput ži… i onda shvatim da me srce više ne boli i da me ništa ne probada i da je sa mnom sve ok i da od brijanja nogu ni danas nema ništa.

Pa lepo, kažem sebi i uđem u kuću. Prolete mi kroz glavu jedna sasvim poetska misao – kako, eto, ni srce ne boli kad je na svom mestu, kod kuće. A onda me u kuhinji sačeka nemili prizor, odnosno nered globalnih razmera. Kako si mama, upita dete Nisam nikako, rekoh, eto kako sam. Kako da budem, kad me sačeka ova Hirošima ovde…? A šta ćemo da jedemo, upita dete. Ješćete kupusa. Ona me pogleda. Što, fali li šta kupusu..? Ništa, reče. Osim mesa.