Duda Alapača: Ali od nove godine

Mama…? Molim…? Mama, odlučila sam da od nove godine ne jedem meso, rekla je i dohvatila batak sa stola. Mama…? Moooooolim..? A jesi ti nešto odlučila…? Ja…? Da, mama, ti. Ne znam, nisam još… Ali mama, moraš da odlučiš pre nove godine! Ozbiljni ljudi donose ozbiljne odluke uoči nove godine, reče i skide dobro parče kožice s pileta.

Piše: Duda Alapača

Dobro. Ozbiljni ljudi donose ozbiljne odluke. Da sam, kojim slučajem, ozbiljna – i ja bih odlučila. Pogledala bih se u ogledalo pa bih onako ozbiljno rekla sebi: Od nove godine ću da izvodim psa napolje bar jednom dnevno, a ne da čekam da Vlada dođe s posla pa da ga on vodi. Od nove godine ću biti organizovanija. Uključivaću mašinu za veš tri do četiri puta sedmično i neću čekati da stvari počnu da prelivaju iz korpe. I priznaću kad nisam u pravu. Radiću dvadeset čučnjeva dnevno. Piću dva litra vode, od čega minimum čašu pre obroka. Grliću Bebu i Vladu svakog dana po nekoliko puta. Više ću zvati ljude, manje ću pisati poruke i mejlove.

Trudiću se da budem inspiracija drugima. Recikliraću. Neću kupovati plastične kese. Nosiću uvek onaj platneni ceger u torbi. Štedeću. Pomalo. Trošiću pametno. Zapisivaću na šta mi odlazi svaki dinar. Provodiću više vremena napolju. Neću brinuti. Neću toliko ni planirati unapred. Skidaću šminku svako veče. Temeljno, a ne samo vlažnim maramicama. Naći ću vremena svakog jutra da doručkujem, i to nešto zdravo, voćno-žitarično, a ne samo džema i ‘leba. Neću čekati da mi drugi poklone cveće, kupiću ga sama sebi. Prestaću da pijem gazirano. Naći ću hobi, a potom ću naći i vremena za hobi. Neću ogovarati nikoga, čak ni njegovu majku, čak ni ako bude jako pakosna prema meni. Putovaću. Avionom. Hraniću se zdravije. Neću jesti posle šest uveče. Pokrenuću blog. Smejaću se svakog dana. Neću kukati, ni žaliti se.

Ni na šta i ni na koga. Biću pozitivna osoba. Biću bolja. Izradiću one slike koje godinama čame u kompjuteru. Najlepše ću i uramiti. Vladu ću naterati da ih okači na zid. Ako treba, kupiću mu tiplove. Okružiću se dobrim ljudima. Provodiću vreme nasamo s Bebom. Odvojiću dan u nedelji koji će biti samo naš. I vodiću je u park, u bioskop i na sladoled. I slušaću, stvarno ću posvećeno slušati sve što mi govori. I neću samo klimati glavom i odgovarati sa aha i mhhh. Smanjiću kafu. Ili još bolje, kupovaću samo kafu bez kofeina. Kad kuvam, kuvaću planski, za nedelju dana unapred. I neću bacati hranu. Neću dozvoliti da mi sarma prokisne u frižideru, zato što me mrzi da operem šerpu. Čitaću knjige umesto da gledam teve. Javiću se Sandi i Coki. Otići ću u Novi Sad samo da ih vidim, da popijemo kafu.

Nedelju dana ću biti vegan. Neću kasniti. Na posao, na otvorena vrata, na Bebine treninge, nigde. Tražiću samo ono dobro u ljudima. Plesaću. Ne samo kad me niko ne gleda, nego i onako – pred svetom. Biću socijalnija. Javljaću se komšijama. Menjaću posteljinu svake nedelje. Vodiću računa o sebi i o svom zdravlju. Zakazaću vađenje onog uraslog umnjaka (čim budem skupila hrabrost). Završiću sve što nisam do sada. Sklopiću barem dva nova prijateljstva. Pročitaću barem dve knjige mesečno. Provodiću manje vremena za kompjuterom i na društvenim mrežama. Biću strpljivija. Napraviću listu prioriteta i pridržavaću je se. Izbaciću beli šećer. Uvek ću biti doterana, čak i bez nekog posebnog razloga. Neću se farbati sama. Smanjiću dozvoljeni minus i neću ispisati niti jedan ček.

Mama…? Molim…? Badi hoće napolje. Pa vodi ga… Ali, mamaaaaa, ja sam ga danas vodila dvaput…. Izvedi ga i treći put. Ali mama…. ti ga nikada ne vodiš…. Vodiću ga. Obećavam.
Ali od nove godine. Ozbiljno.