Duda Alapača: Ali tata spava

Mama, kad ćemo na plažu, upitala je čim smo istovarili stvari i ušli u apartman. Kad malo odmorimo, rekla sam. Mama, ali ja nisam umorna nimalo. Ja jesam. I tata jeste. A sad me pusti da odmorim, važi…? Važi, rekla je i zagledala se u telefon. Mama, jesi odmorila, upitala je nakon sedam minuta. Nisam. A kad ćeš…? Kad umrem, pomislila sam i ustala iz kreveta. Ajde, peškir na rame i idemo! Odma’ sad, ciknula je. A nego kad…? Jupiiiii, rekla je i potrčala niz stepenice. A tata..? – upitala je na pola puta, kao da je tata nekakav rekvizit za plažu koji smo slučajno zaboravili u sobi. Tata mora da odmori. Vozio je celu noć. I tako, odmor je mogao da počne.

Piše: Duda Alapača

E, sad, nije da sam brojala, ali mislim da me je pozvala jedno osamstopedesetidva puta. Mama, gde mi je kupaći? Na tebi. Ali mama, goooornji deo! Ostao je u sobi. Ali mama..! Kako ću bez gornjeg dela…!? Lepo, rekla sam. Ionako ti ne treba. Uvređena, sela je na drugi kraj peškira. Pubertet je promaljao svoje zlobno lice. Kunem se, nije joj bio potreban taj gornji. Barem ne još godinu dana, ali… Evo ti ključ, rekla sam. U zadžepku od kofera ti je gornji. I pazi da ne probudiš tatu.

Vratila se ponosno, s dva minijaturna šarena trougla na ravnim prsima. Mama, ajde u vodu. Neka, idi ti, ja ću malo da čitam, rekla sam i izvadila podeblju knjižurinu kupljenu specijalno za tu priliku. Petstodevedesettri strane Biblije otrovne masline trebale su biti pročitane na odmoru. Na plaži. Na ležaljci. U tišini i hladu. Pedesed i devet stranica dnevno. Možeš ti to, Dudo, ohrabrila sam se i otvorila knjigu. Mamaaaaa, povikala je iz vode. Vidi me, mama! Zatvorila sam knjigu i pogledom potražila poznato lice u plićaku. Vidi me, mama! Vidi šta znam..! Zaronila je i izronila u roku od pet sekundi. Podigla sam palac uvis i vratila se predgovoru. Mama, ponovo me je pozvala. Ajde da mi brojiš koliko mogu da ronim. Zašto ne brojiš sama, upitala sam. Ali mama, ti imaš štopericu na telefonu! Imam? Stvarno? Odložila sam knjigu i uzela telefon. U međuvremenu je ponovo izronila. Koliko, upitala je. Koliko šta? Koliko sekundi, mama? Čekaj, nisam još ni počela. Pljusnula je dlanovima po vodi u znak protesta.

Dvadesetsedam sekundi, rekla sam i zaustavila štopericu. Samo, upitala je razočarano. Moram da izdržim ceo minut. Hajde opet da mi brojiš. Brojiš li? Brojim, rekla sam i ponovo pokrenula štopericu. Dvadesetdevet, rekla sam i podigla palac. Očito nije bila zadovoljna. Ajde u vodu, pozvala me je. Ne mogu, rekla sam. Ti nikad ništa ne možeš. Tata se uvek kupa sa mnom. Pa ti idi po tatu pa nek’ se kupa s tobom, odbrusila sam. Mama, ti si baš smor, rekla je i ponovo zaronila.

Smor, pomislila sam. Ne sećam se da sam svojoj majci ikada rekla da je smor. Majke su, u moje vreme, predstavljale samo ukrase na plaži. Mama te dovede, sprovede u plićak, prostre peškire, izvadi Bazar iz pletene torbe i tu se priča završava. Moš je zovnuti kad ti se piški i kad si gladan. Za naduvavanje mišića, dušeka, štopanje ronjenja i sličnih stvari služili su nam rođaci istog ili sličnog uzrasta (ako ih je bilo) ili po ubrzanom postupku stečeni prijatelji iz plićaka. Mame i tate pomerali smo iz zaslužene nirvane samo u slučaju krajnje nužde. A vidi sad – pretvorila sam se u animatora sopstvenog deteta. I da stvar bude gora – lošeg animatora. Smor-animatora. Još malo pa će me gađati paradajzom.

Gladna sam, mama, rekla je kada sam bila negde na trećoj strani. Zar već..? Pa, mama, šta da radim, kad sam gladna, ponovila je i nemoćno raširila ruke. Hoćeš krofnu? Odmahnula je glavom. Kukuruz? Ja bi’ giros, mama. Zaklopila sam knjigu i otišla po giros.
Mama, a što se ti nikad ne kupaš, upitala je dok joj je iz usta virio kupus. Ne pričaj punih usta, rekla sam. Ali stvarno, mama, nikad se ne kupaš. Kupam se. Kupam se kad nema gužve i kad me niko ne prska i kad je voda topla i bistra i kad nema travuljine i talasa. Znači nikad, rekla je dok joj se kečap slivao niz bradu.
Vlada se pojavio nešto posle pet. Naspavan, odmoran, raspoložen. Apolonski se protegnuo dva tri put i ušao u vodu. Spustila sam pogled na knjigu. Strana peta. Mamaaaa…! Vidi nas! Podigla sam pogled. Vlada je izvodio akrobacije. Beba je cičala od sreće. Ustala sam da ih slikam i vratila se na peškir. Ajde u vodu, rekao je. Odmahnula sam rukom. Nešto su pričali o meni. Beba se zakikotala. Znam, ja sam smor.

Bila sam na trinaestoj strani kada je stao i stresao kapljice vode sa sebe. Skočila sam kao oparena. Mama je od papira, rekao je i namignuo Bebi. Namaži mi leđa, hoćeš..? Po ko zna koji put, sklopila sam knjigu. Namaži svuda, davao mi je instrukcije. I po ramenima i dole skroz. Namazala sam. I po ramenima i dole skroz. Zalazi sunce, primetio je. Mogli bi lagano u sobu, gladan sam. Uzmi giros, predložila sam. Nešto me stomak zeza, rekao je. Jel’ te ne mrzi da mi skuvaš kačamak? Ovde, sad…? Što, šta te košta, imaš tšerpe, imaš šporet… ako ne možeš, reci, ja ću. Skuvaću ti kačamak, rekla sam i spakovala knjigu u torbu.

Otišla sam u radnju i kupila kukuruzno brašno. Došla u sobu i skuvala kačamak. Zatim skoknula do radnje jer sam zaboravila jogurt. Vratila se u sobu. Otvorila jogurt koji nije bio jogurt već mleko. Moj muž je prevrnuo očima. Mleko ga nadima. Ništa nisam rekla, ali sam svašta pomislila.
Šta ćemo sad, upitala je Beba posle večere. Meni je dosadno, pojasnila je. Idi šetaj, idi ispred, ima neke dece, predložila sam. Ali mama, ja nikoga ne poznajem! Upoznaj se, siđi lepo i upoznaj se. Kakva ste to deca, majku mu…?! Nekad smo se znali igrati bez i jedne jedine reči. Pa šta ako je Nemica? I oni se igraju valjda. Eno, ona tamo devojčica je naša. Govore naški. Ali mama, ja se stidim. Hajde sa mnom, molim te.

I tako, siđoh u dvorište, da upoznam decu. Usput, upoznadoh i dve tri mame i jednu tetku. Sve – sišle da se igraju s decom. Šta nam se desilo s decom, upitah. Zašto moramo da se igramo s njima? Zašto smo im mi potrebni za igru, zašto se ne igraju sama? Ova moja se stidi, reče jedna od mama. Ja sam Gordana. Mi smo iz Niša. Koliko ima vaša? Dvanaest. Moja će u oktobru napuniti jedanaest. Bebo, pozvah je, dođi da te upoznam s jednom sekom. Ovo je Maša. Idite, igrajte se. Ali mama, šapnu mi Beba, ona je mlađa od mene..!
Oko deset se sručih u krevet. Ne čitaš, upita Vlada. Čitala sam danas na plaži. I, kako ide..? Do koje si strane stigla? Do trinaeste. Tek..? – začudi se moj muž. Ti baš sporo čitaš, zaključi. Dođe mi da ga munem sa sve petstodevedesettri strane u glavu. Negde na petnaestoj strani, Beba se umuva među nas. Mama, meni se ne spava, reče. Obrati se tati, rekoh i nastavih da čitam. Ali, mama, tata spava.

Pročitajte i…Duda Alapača: Desni je tu

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu