Duda Alapača: Baba i priključenija

Kroz prizmu definicije ekonomije kao nauke koja proučava ljudsko ponašanje, moja baba je važila za vrsnog stručnjaka. Još od rane mladosti, uvek je volela da joj se nešto ‘’nađe u kući’’. Tako štedljiva, i s malom penzijom (u narodu poznatijom pod nazivom ‘’crkavica’’), nekako je uspevala da ostvari budžetski deficit. Tajna njene monetarne politike ogledala se u dva jednostavna principa – ‘’nije kvarljiva roba’’ i ‘’neće da se baci’’.

U skladu s pomenutim principima, džak brašna predstavljao je mernu jedinicu za sveukupni prosperitet i kao takav bio pokazatelj mikroekonomske stabilnosti celokupnog njenog jednočlanog domaćinstva. Pored brašna, preduzimala je i dodatne preventivne mere, te gledala da uvek ima dovoljno zejtina, koficu masti, tuzlanske soli, krompira, luka jednog i drugog, kafe, brufena, tigrove masti i mentol bombona. Psihoaktivne supstance, koliko je nama poznato, baba nije koristila.

Od higijene je priznavala samo niveu, od milošte zvanu ‘’pomada’’, i kaladont koji smo uzalud pokušali da preimenujemo u pastu za zube. Ista sudbina je zadesila i imalin, koji nikada nije uspeo da se proglasi sredstvom za čišćenje obuće. Od omekšivača je jako volela bohor a od deterdženata – priznavala samo Merix, jorgovan, XXL pakovanje.

Posebnu vrstu poštovanja gajila je prema ‘’žutom’’ siru na bazi biljnih masti, karneks čajnoj, Takovo napolitankama s ukusom limuna i hermetički zatvorenoj kafi stranog porekla. Sladoled nije mnogo birala, volela je svaki, samo da nije mnogo voden. Bajadere i Jadro keks donosili smo joj kad bi ko ‘’krenuo na onu stranu’’. Pred kakve važne događaje kupovao se crni i žuti gazuirani sok, mada je, pred kraj, moram priznati, volela i šveps. Kikiriki i slične orašaste plodove nije jer preferirala su joj zapadali za protezu. Nije mnogo marila ni za namirnice egzotičnog naziva, te je kurkuma ostala jedan od retkih začina koji se kod babe nikad nisu primili. Začin C je od milja zvala Vegeta, a rezance za supu Fida.

Vodeći se jasnim principima proizvodnje i raspodele, a potom i potrošnje, pasulj se kod babe kuvao za celu nedelju i jeo racionalno, nikada alavo, i samo za ručak. Kada bi petog dana ostala samo čorbica, uvek se mogao utrošiti bajat hleb ili od priloga dodati makarona.

Toalet papir i salvete je trošila razumno. Kao i šampon za kosu. Jedna litarska breza bi znala da potraje i celu sezonu. Ehoton je prestala da upotrebljava hiljadudevetstoosamdesetčetvrte, kada su joj umesto dimno sive uvalili golubje plavu. Truleks krpe nije bacala dok se ne bi izlizale načisto. I tad bi joj bilo žao da ih sasvim baci, pa bi ih ćuškala ispod sudopere. Zbog toga nikada, čak ni za vreme inflacije, nije bilo potrebe za uvođenjem neželjenih represivnih mera.

Kad je, sirota, umrla, količina hrane zatečene u njenom špajzu, bila je dovoljna da prehrani tri prosečne četvoročlane porodice tokom nuklearne katastrofe globalnih razmera. Kafu nismo kupovali do parastosa. Šećer u kocki takođe. Napolitanke, ratluk i smo razdelili odma’ da se ne pokvare. Višnje i boraniju u zamrzivaču otkrili tek kad je nestalo struje. Baba je, dabome, vodila računa da ničeg ne zafali. Ni za života, a bogami ni posle.

U ovom sudbonosnom času, kada planeta uči iz iskustva predaka, ja nemam ni kilo brašna u kući. Jedva za jednu čestitu zapršku. A nemam ništa naročito ni da zapržavam. Moje zalihe su sramne, nedostojne pomena i baba mi se verovatno prevrće u grobu.

Gde ćeš, pita me muž. Idem da kupim koje kilo brašna. Zbog korone…? Ne, bre, zbog babe.

Foto: Guliver/Gettyimages