Duda Alapača: Bata u oflajnu

Stiže mi preksinoć u neko doba poruka na vajber od Bate. Uplaših se, reko’ – nešto se desilo, čim mi on piše. Taj se javi jednom u sto godina, i to samo kad mu nešto treba. Kad ono, ne lezi vraže, veli Bata ‘’poslo sam ti paket po jednom ortaku, Aleksandar se zove, visok, s brkovima, sačekaj ga sutra na aerodromu’’. Let iz Londona, u pola deset ujutro.

Vlado, Bata posl’o paket, munem ja muža, onako bunovnog, samo što je zasp’o. Šta je poslao? Paket. Kome? Meni, nama. Šta će to biti, upita Vlada. Ne znam, brate mili, možda je konačno proradila nostalgija, rodbinska žica, znaš, nije ni on više u cvetu mladosti, možda se setio sestre od tetke koja ga je čuvala kad je bio mali, koja ga je učila da hoda, koja mu je menjala pelene, trčala po nošu…. Dudo, sećaš li se ti kad su ti trčali po nošu…? Ne sećam. Pa ne seća se ni on. A i to s paketom, meni to nešto sumnjivo… Što sumnjivo…? – skočih na njega. Ti baš sve moraš da pokvariš! Ne kvarim, samo kažem… nemoj ‘’samo da kažeš’’! Eto, nemoj..! Šta ima loše u tome što me se brat setio…? Što je rešio da me obraduje? Što se konačno pružila prilika da eto neko ide ovamo i rad je da ponese paketić…? Nema ništa loše u tome, samo… znamo Batu… i ti dobro znaš kakav je… mislim, svaka čast njemu, ali brate – da je stipsa, stipsa je. Otkud ti znaš da je stipsa…? Pa ti si mi rekla, Dudo. Jel’ bio pre dve godine ovde? Jel’ jeo i pio i spavao kod nas, i on i njegova žena i njegovo dvoje dece, deset dana? Jeste. Jel’ ti doneo sto grama kafe? Nije. Nije, složih se nevoljno. Al’ šta se ti sad mešaš, moj brat – moja stvar! Ne mešam se, ti si me probudila… Jesam. Aj’ sad nastavi da spavaš. Vlada me posluša.

Pokušah da pošaljem Bati poruku, da mu se zahvalim, al’ ga više od tada ne bi na mreži. Bata – offline.
I tako, ustanem ja juče, brže bolje pošaljem poruku na posao da ću malko kasniti, pozovem se na višu silu, jelte, jer – ima li šta preče od paketa iz inostranstva..? Sednem u kola, vidim – benzin na rezervi. Ih, mislim se – nije mi baš sad trebao ovaj trošak, al’ šta da radim – ne može čovek da dobija a da ništa ne da. Stanem na pumpu, reko’ – majstore, dizel za dve hiljade. Obični ili super? Super, nek’ ide život, ne stiže ni paket svaki dan. I tako, nacrtam se ja na aerodromu u devet još, da me čovek ne čeka, nije red.
Gledam u one ljude, svi lepi pa preplanuli, pa nasmejani, pa ih neko čeka, pa se ljube, grle, plaču… Tačno da čovek sedne da ih gleda i da uživa, eto.

A nije, mislim se, ni njima lako. Ko zna iz koje daljine dolaze… Ko zna koliko dugo nisu bili tu, kod kuće… I šta se sve promenilo, a i da ne znaju… Nikad čovek ne zatekne ono što ostavi. Uvek bude drugačije kad se vrati. I oni se promene, oni što su tamo… Pa eto, Bata… znao je da dođe bez da čokoladu detetu donese, a vidi sad – paket! Iz čista mira. Setio se. Lepo baš. Meni malo treba. Malo ljudske dobrote, pažnje, i gotova sam, zarozam se sva. Ma kunem se, zamalo se ne zaplakah tamo na aerodromu, eto.
London kasni, reče neko. Pogledah na tablu. Pola sata. Pih, pomislim. Al’ dobro, šta je tu je. Posle pola sata objaviše da će kasniti još sat. Pa za još sat. U dvanaest nazvah na posao da javim da ću uzeti dan od odmora. Ne vredi da se vraćam kad sam već ovoliko čekala, pa jel’…? A i šta bi Bata pomislio, kako sam nezahvalna? On mi poslao paket a ja ne mogu ni da ga sačekam.

I tako. Čekah. Čekah do celih dva i petnaest. Celih pet sati. I još malo preko. Nit’ sam šta jela, nit’ šta pila, tamo na aerodromu sve skupo u krv, baterija mi pri kraju, stojim, držim se za one gelendere, pa mi se sve muti pred očima. Izađe jedan visok, al’ nema brkova. Izađe i jedan s brkovima, al’ nema ga metar i žilet. Kad se svi dobro izređaše, eto ti ga i ovaj ‘’moj’’. Obradovah mu se k’o da mi je rod rođeni. Mršav, suv, ma nema u njemu pedeset kila sa sve koferima. Hrane li vas nečim, tamo u belom svetu, upitam. A, slabo… reče. Oni vole onu indijsku hranu, a meni to ljuto, odvratno. Jedva čekam da odem na burek i jogurt, da se malo popravim. Koliko ostaješ? Vraćam se prekosutra, nešto samo da završim i opet nazad. Jel’ te čeka neko, upitam. U Londonu? Ma ne, bre, ovde, na aerodromu. Imaš li prevoz..? Nemam. Dobro, možeš onda sa mnom, do grada. E super, reče on i pođe za mnom.

Petsto dinara, reče mali iz parking-kućice. Molim..? Gospođo, sto dinara sat. Došli ste u osam i pedesetdevet. Pogledah u novčanik. Dvesto, dvestopedeset… Nema dosta, pa da me izvrneš naglavačke. Primate li kartice, upitam i drhtavom rukom pružim mu vizu. Primamo, reče. Mi smo aerodrom, reče i skide mi poslednje pare s računa. Pogledah u onaj paket-torbu što je Bata poslao. E mislim se, prvo benzin, pa parking, pa dan odmora – skupo me je koštalo – Bato moj, ako unutra nema bar pola kila kafe i čokolade, i tri kese velike karamela, nisam imala računa da dolazim.

Ja sam na Karaburmi, reče u neko doba Visoki S Brkovima. Baš lepo, mislim se, a šta ti ja dođem, kao neki taksi, jel..? Lep je to kraj, rekoh. Šteta što idem na drugu stranu. Ali mogu da te ostavim na Zelenjaku, odatle svako malo imaš bus. A možeš malo i pešaka, taman da vidiš šta se sve promenilo u ove tri godine… Vidim, ne bi mu pravo, al’ šta ću, izgubih ceo dan. Grozna si, Dubravka, pomislim dok sam mu pomagala da izvadi stvari iz gepeka na sred ulice. Drž’ se dobro za taj kofer, da te ne oduva, rekoh mu na kraju. Stara dobra beogradska košava, reče on i duboko udahnu. Autobus u prolazu dade gas. Naš’o si gde ćeš da dišeš, prijatelju. Ništa, reče on, imaš broj pa se javi. Hoću, rekoh. Obavezno. Moram i ja nešto Batici da spakujem, ne ide da se vraćaš praznih ruku.

Mama, mama, šta smo dobili…? – skoči Beba na mene još s vrata. Ne znam, mico, nisam još otvorila. A što ti nisi u školi..? Pitala sam razrednu da me pusti, nisam mogla da iščekam da vidim šta će biti u paketu. Jel’..? Pa dobro, ja te potpuno razumem. I ja sam nestrpljiva. Nisi virila, upita Beba. Nisam. Ni malo? Ama ni mrvicu. Auuuu, što je teško, reče Beba i stade da tegli torbu do sobe. Sedosmo na tepih u dnevnoj. Odšnirah rajsfešlus. Ukaza se nešto plavo. Mekano. Veliko. Duks. Kakav je ovo duks, upita Beba. Ne znam, možda je za tatu…? Ali mama, ovo nije ni novo… Nije…? Nije. Ima još jedan. I još jedan. I košulja neka. I knjige. Kakve knjige? Ne znam… Mama…? Jel’ ovo sigurno naš paket…?

Samo što se maših za telefon, stiže poruka od Bate. ‘’ E, Dudo, nisam ti rekao, to su neke moje stvari, odnesi to kod moje keve kad stigneš. Ajde, ljubi te brat, ćao.’’ Jel’ naš paket…? – upita ponovo Beba. Nije, rekoh i osetih kako mi se grlo suši. Nije naš paket. Šta, zamenili su ga na aerodromu…? Tako nekako, dušo. Otprilike tako nekako, rekoh i gurnuh onu torbu u ćoše.

Sale, Duda je, napisah poruku. Imam paketić za Batu. Je li ok da ti donesem na Karaburmu večeras? Naravno, odgovori Visoki S Brkovima. Dragi Bato, napisah na vajber, tvoj drug se vraća prekosutra, poslaću ti paket po njemu. Nije ništa naročito, ali toga sigurno nemaš tamo u Londonu. Sačekaj ga na aerodromu, u dva i petnaest. Ljubi te Duda’’.

Mama, šta to pakuješ, upita Beba. Ništa. Kako ništa? Tako, lepo, ništa. Beba zaviri u kutiju. Mama, ti si luda, stvarno pakuješ prazan paket. Nije prazan, rekoh. Beba me pogleda. Ali u njemu nema ničega, mama. Ima, dušo. U njemu je čisti, najčistiji beogradski vazduh. Za Batu. E takoc.