DUDA ALAPAČA: Bez muke nema… diplome

Nemam sreće! Baš kad sam pomislila da je vredan i požrtvovan rad dovoljan da mi osigura radno mesto, desila nam se kriza i sistematizacija. ”Lepo ti radiš”, rekli su, ”ali nemaš diplomu. Gimnazija i nije neka visoka škola. Znači, ili završi to malo fakulteta što ti je ostalo ili te pomeramo na drugo radno mesto.” I, šta da radim, odlučila sam da odem do fakulteta i dobijem već jednom tu diplomu.

GAUDEAMUS IGITUR
„Uči, Dubravka“, govorila mi je majka. „Prvo škola pa onda sve ostalo… Biće vremena za sve, samo ti diplomiraj, zaposli se, budi svoj čovek…“ Ali ne, ja sam, tvrdoglava, kakvu me bog dao, prvo postala svoj čovek, pa onda Vladina žena, pa Bebina mama, i to sve u dva apsolventska roka. Tako mi i treba kad nisam slušala majku. „Krasno“, pomislila sam. Ponovo u školu, samo mi je još to falilo. Samo što sam naučila Bebu da spava celu noć, sad opet moram da se odreknem tih osam sati sna u jednom komadu da bih – učila. Zar nije dovoljno što imam muža, dete, posao i sad još traže od mene da se akademski uzdižem? I to ne na nekom kursu, večernjoj školi, ili tako nešto, nego baš da nastavim tamo gde sam stala pre… koliko? Osam godina. Osam dugih godina nisam kročila na fakultet… Nadam se da je još uvek na istom mestu…

PROŠLO JE DUDINO… ILI…

”Nije to isto kao nekad”, rekla sam Gagi. ”Znaš ono, kad imaš dvadeset i dve i sve ti je super i sve možeš, i sve je lako… Ja sad ne mogu da se sastavim ni pola sata dnevno, nemam vremena ni za najosnovnije stvari, a kamoli za učenje. Znaš li da nedelju dana idem u pantalonama na posao jer nemam vremena da izdepiliram noge? E, to je tuga, znaš. Gago, ne mogu ja to više”, rekla sam i uzdahnula. “Prošlo je moje… Nisam u stanju više da učim, ni da se koncentrišem, ni da pamtim, posle tridesete moždane ćelije odumiru, kako ja mogu biti student u ovim godinama?” “U kojim godinama?”, brecnu se Gaga. “Pričaš kao da ti je osamdeseta! Imaš toliko pameti da izađeš na kraj s revizijom, cela direkcija se oslanja na tebe, a ne možeš da položiš tri obična ispita? Ma daj, nemoj sad da me razočaraš. Saberi se, pa polako.”

VANREDNO STANJE
I tako, krenula sam da se sabiram… Prvo, morala sam da nađem indeks, negde se zaturio. Kuću sam prevrnula naglavačke, nema gde ga nisam tražila, nema ga pa nema. Bilo bi i čudo da ga nađem posle tri selidbe… Među starim knjigama nije. Nije ni u kutiji sa računima. Ne znam. Jedino ako ga Vlada nije odneo u podrum, inače, stvarno nemam predstavu gde više da tražim. “Vlado”, rekla sam, “moraću da odem do fakulteta, da proverim svoj status. Ne znam ni da li me uopšte imaju u evidenciji. Prošlo je toliko vremena otkad sam dala poslednji ispit… Trebaće mi tvoja podrška da to preguram. Neće biti lako, znam, ali to je samo nekoliko ispita, srediću ja to za dva roka, znaš…” “Ti to kao da mene pripremaš za neko vanredno stanje?”, upita Vlada. “Pa da znaš, i jeste pomalo vanredno, moraću ponovo da naučim da učim. I možda neće baš sve biti na svom mestu, i neće biti ručka svakog dana, i neću baš imati mnogo vremena za nas, ali izguraćemo nekako, je l’ da? Kaži da hoćemo.” “Hoćemo”, reče Vlada. “I zvala te mama. Našla je indeks u tvojoj sobi. Zaboravila si ga kad si pakovala miraz.”

KAO PALA S MARSA
I tako, otišla sam na faks. Potpuno zblanuta, tumarala sam od šaltera do šaltera, tražeći nekog da me uputi i kaže šta i kako dalje. Galama, cika, vika, studenti, brucoši, apsolventi, svi od mene mlađi barem deset godina. Stojim u holu, pokušavam da dešifrujem gomilu uputstava i obaveštenja s oglasne table. Rezultati junskog roka, oktobar jedan, oktobar dva, naknadne prijave, promene profesora… Klinci oko mene se super snalaze. Ja – kao da sam pala s Marsa. Neki ćelavi stoji pored mene i zumira spiskove. Eto, nisam najstarija na fakultetu, ima još entuzijasta koji se ne predaju. Uostalom, čovek se uči dok je živ. Pa dobro, možda je tu negde, moje godište, možda koju godinu stariji, u svakom slučaju, kolege smo… ”Profesore…”, upita glasić iza mene. ”Profesore, samo da vas pitam…?” Moj Kolega se okrete. “Imam ispit za tri dana”, pištala sam u mobilni dok sam izlazila s fakulteta. “Ne mogu da verujem, za tri dana, a ja ne znam ništa”. “Kod koga?”, upita Gaga. “Da nije ostao neko od naših?” “Ma kakvi, oni što su nama predavali ili su pomrli ili se penzionisali. Sad su ti svi novi, mladi, ne mogu da pohvatam ko šta predaje. Knjige iz kojih učim su pisali ljudi mlađi od mene. Strašno! Idem sad kući da učim. Neću izlaziti tri dana iz sobe”. “Da dođem da te preslišam?”, upita Gaga. “Zvaću te ako zatreba, znaš da škripim s nepravilnim glagolima.”

ČEKAJUĆI DA PROĐE OLUJA
Čula sam ga kako lupa šerpama. I Bebu kako plače. Ušao je u sobu, uzeo flašicu, portiklu, Jagodicu Bobicu i besno zalupio vratima. “Da ti pomogn…?” “Neka, neka, samo ti uči“, rekao je. Kao nije mu ništa. Aha, kad bi se lagali. Ali morala sam da učim. Za tri dana imam ispit. Čula sam ga kako ustaje, otvara frižider, pali tv. Slova ispred sebe jedva da sam videla, ali noću je ipak bilo lakše, nije bilo galame, telefoni nisu zvonili, Beba je spavala… Sedela sam za trpezarijskim stolom i kunjala nad knjigom, trudeći se da zapamtim barem deo onoga što sam pročitala i obeležila sa strane kao bitno. Morala sam ponovo da učim da razdvajam važno od nevažnog, da izvlačim iz konteksta, da pamtim asocijacije… Preslišavala sam se poslednjim atomima snage, dok je on gledao tenis u drugoj sobi. “Ej, alo, smanji to malo, za dva dana imam ispit.” Kuhinja se nije videla od prljavog suđa, mrva je bilo posvuda, Bebine igračke izvršile su invaziju na svaki deo našeg stana, a gomila veša vapila je za peglom. Ostaci pice po stolu, skorene šoljice od kafe i šerpa sa ugljenisanim rezancima na šporetu jasno su svedočile da sam ispustila kormilo. Vlada je pokušavao da bude kapetan, ali sve češće se povlačio u potpalublje, čekajući da oluja prođe. Povremeno bi izlazio, u potrazi za svežim
vazduhom i pijaćom vodom, ali bi se, razočaran, brzo vraćao u kabinu. “Gde su mi čara…?” ”Pssst!”, prekidala sam ga. ”Sutra imam ispit!”

LET’S START
I tako, svanuo je i taj dan. Javila sam da ću zakasniti na posao. Imam ispit, rekla sam važno. Za promenu, da i ja izostanem zbog nečeg bitnog. Ionako mi nikada nisu verovali za Bebine krajnike, temperature i gnojne angine. Kao da je to manje važno, šta…?! Sedela sam u amfiteatru, sa još dvesta kolega, i čekala profesorku da se pojavi. Kasnila je akademskih petnaest minuta. Drvene klupe su me žuljale i bilo mi je neudobno. Klinac pored mene mi se upucavao. “Iz koje knjige si spremala? Znaš li past tense? Jesi li na budžetu ili samofinansirajući…?” “Izvini, kolega”, upitala sam, “je l’ ti to planiraš da prepisuješ od mene ili se samo nabacuješ…?” Zbunio se. Tipično, mlad je. Ne verujem da će mu pasti na pamet da zaviruje u moj pismeni. Onda je profesorka umarširala s hrpom papira u naručju. One iz zadnjih klupapremestila napred. Razdvojila nas po grupama. Pregledala indekse. Kod mene je malo zastala jer nisam ličila na sliku iz indeksa. Nasmejala se, ohrabrujuće. “Go ahead”, rekla je i šeretski mi namignula. Ok, let’s start. Pa da počnemo, rekoh ja i isključih mobilni.

DEVETKA U INDEKSU
 ”Devetka!”, kuckala sam porukice svima posle pola sata. Devetka, druže! “Znala sam da ti to možeš”, cičala j Gaga. “Ljubi te majka”, rekla je mama, “dođi na ručak, mora da si gladna.” “Pametnica moja”, rekao je Vlada. “Jesi možda za kafu, neki sokić?”, pitao me Kolega, posle ispita. “Okej”, rekla sam, “samo da skoknem do kuće, skuvam ručak, poljubim muža, a onda možemo zajedno po dete u vrtić, šta misliš…?” Nije odgovorio. Nije ga bilo. Go, went, gone. Past tense glagola ”ići”.