Duda Alapača: Bivša gospođo draga

Naravno da sam je primetila čim sam ušla u kafić. Bila je jedna od onih žena kojima je prosto u opisu posla da budu primećene. I, svakako, jedna od onih kojima je teško odrediti godine. Mogla je imati između pedeset i sedamdeset. Možda i koju preko. U beloj uskoj majičici i fakmerkama koje su savršeno stajale, moglo je to biti telo dvadesetogodišnjakinje. Kosa joj je bila sveže isfenirana i veštim potezima četke odignuta od temena. Naručila je ‘’sveže ceđenu pomorandžu’’ i sve je nekako bilo u znaku svežine. Ali lice, to siroto lice bilo je tek nemi svedok višegodišnje bitke s vremenom.

Izgubljene bitke. Podsetila me je na onaj potamneli, prezreli avokado iz Maksija koji niko neće da kupi čak ni u pola cene. Jesu li se isplatile godine i godine ulaganja u skupe kreme, botokse, silikone, hijalurone i hirurge… Zarad čega…? Jer, preko puta nje sedela je punačka ženica od svojih šezdesetak godina i sasvim spokojno srkala svoju toplu čokoladu. Elem, grešna mi duša, ugnezdih se dovoljno blizu da mogu da čujem o čemu pričaju.

Zapravo, Punačka je samo povremeno klimala glavom, dok je Ona-kojoj-je-teško-odrediti-godine, razume se, vodila glavnu reč. Presvlačim se ja pre neki dan u teretani, reče, i prilazi mi devojka, kaže – jel’ mogu nešto da vas pitam. Možeš, naravno, kažem. Jeste vi nekada bili manekenka? Jesam. A koliko godina imate? – nastavi gospođa Bivša Manekenka i glasno se nasmeja. Koliko biste mi dali, pitam. Četrdeset…i pet, kaže onako bojažljivo, da me ne uvredi. Ali koliko stvarno imate, pita. Ja se nasmejem. Pedeset? Pedeset pet…? Šezdeset pet…? Recite mi, molim vas. Ne pada mi na pamet, kažem joj.

Dobro, ali da znate, kaže mi ona, šta god vam pisalo u ličnoj karti – ja želim da izgledam baš kao vi, kad dođem u vaše godine. Ja joj se tu lepo zahvalim i tako ti se to završi. A što joj ne reče, upita Punačka. Kako što…? Ženo, ja od olimpijade u Sarajevu nisam nikome rekla koliko imam godina! Ali zašto, ponovi Punačka. Ali zašto, pomislih i ja i odjednom mi se učini jadna i ona i njeno besprekorno telo i lice na koje je potrošen barem bruto godišnji dohodak jedne zemlje u razvoju. Lice koje je moglo da nahrani hiljade gladnih u Africi, naprimer, da je htelo. Lice koje je, ako ništa drugo, možda moglo češće da se smeje, ali je u strahu od novih bora, vešto izbegavalo sve grimase.

Bože, pomislih, ne želim tako da ostarim. Ne želim da provedem godine u popravljanju nečega što se popraviti ne može. Ne želim da zaustavljam vreme. Ni lepše od mene ga nisu zaustavile. Svi smo mi, na kraju, hrana crvima – i lepe i nelepe i mršave i debele i svakakve. Pogledah je još jednom i bi mi je nekako žao. Biće da su godine odricanja za njom. Nije lako ostati lep i zgodan. Nije lako takmičiti se s neminovnim. Gledati se u ogledalo svakog jutra u potrazi za novim borama. Živeti ceo jedan inkognito život, krijući rođene roditelje, lične isprave, decu, unuke, vrat, ruke, naočari s dioptrijom, valunge, crnobele fotografije iz osnovne škole…

S kim živi, ta gospođa Bivša, pomislih. Pored koga se budi? Je li jedna od onih sirotih stvorenja koja svoju moć dokazuje kraj deset, dvadeset godina mlađih od sebe? Na šta liči kad ustane? Iskrada li se iz kreveta da se našminka pre nego se On probudi? Izlazi li ikada iz kuće bez šminke? Jesu li joj zidovi prepuni njenih fotografija? A trepavice, jesu li to njene? Je li zaista zadovoljna sobom? Provodi li sate pred ogledalom diveći se sebi? Jede li ikad išta ili je u stalnom strahu od kilograma? Ide li po unuke u školu? Da li im brani da je zovu ‘’bako’’…? Da li je sin u društvu predstavlja kao prijateljicu ili stariju sestru?

Da li je pred drugima oslovljava po imenu? Ide li okolo u potrazi za komplimentima? Broji li lajkove na fejsu? Blista li ikad, onako bez razloga? Boli li je šta? Je li ostvarena..? Srećna? Ima li karijeru? Možda, da niko ne zna, prima penziju? Da li je ikada u životu radila bilo šta ili je ostala samo bivša manekenka? Da li je udata ili je tek bivša žena nekog sada već bivšeg direktora, političara ili diplomate…? Da li bivša lepotica uopšte shvata da je bivša lepotica? Da više nije lepa? Čak ni lepuškasta. Ne zato što nema ni jednu boru. Ne zato što ima strukić balerine Boljšoj teatra. Već zato što ne ume da nosi svoje godine. Bez obzira na to šta stvarno piše u ličnoj karti.

Jer i ta starost je nekakav proces. Deo života. Poput detinjstva, mladosti, zrelih godina. Ne traži starost od nas da budemo bolji nego što jesmo, već samo da prihvatimo. Sebe. Svoje godine. Svoje propuštene prilike. Da budemo zahvalni na svakom novom danu. Na onome što smo stvorili, što iza nas ostaje. Da budemo spokojni i u dosluhu sami sa sobom. Majka mu stara, pa nije to telo neka hartija s koje se čitaju samo tužne priče..!?

Moje telo, to sam ja. Moj celulit mi nije baš drag, ali je deo mene. Ovi ožiljci na kolenu, oni su od trčanja i padanja. Od veranja po drveću. Ovaj ožiljak iznad levog oka zaradila sam kada sam zapela za ivičnjak i aterirala o korito kod babe na selu. Ovo na ruci, to me ogrebala mačka. A ovo na podlaktici, to mi je od rerne. Imam sedam kopči od porođaja. Nos koji malo beži ulevo. Imam sede i sedim svuda.

Trepavice gotovo nevidljive bez maskare. Za broj veće uši. Krive donje jedinice. Ali to sam ja. Ja. Moje lice nije najlepše lice na svetu, daleko od toga da će sutra biti mlađe nego što je danas, nego što je bilo pre pet godina, moje telo nije ni nalik onome koje je preskakalo preko kozlića i prevrtalo se preko strunjače na času fizičkog. Ali moje telo je zdravo. Moje telo je u sebi nosilo drugo telo. Moje telo se ne razvlači u teretani do iznemoglosti. Moje telo je konačno naučilo da uživa. Moja koža prihvata da stvari idu svojim tokom. Moj mozak me ne sabotira i ja sam mu zahvalna na tome.

Neka uđe u zapisnik, draga Bivša gospođo, ako ikada dođem u vaše godine, iskreno se nadam da neću izgledati poput vas. I da… zamalo da zaboravim, neka uđe u zapisnik i to da imala sam tačno sedam godina kada je Sanda Dubravčić donela olimpijsku baklju do najvišeg postolja. Vele, odlična berba, ta moja – sedamdeset sedma. Zato – živeli, moja gospođo draga…!

Duda Alapača: Čuvaj me, čuvam te

Duda Alapača: Rutina i drugi otrovi