Duda Alapača: Časna pionirska

Sutra mi je rođendan. Punim… ma, nije važno. Punim dovoljno da mi kupaći od prošlog leta ne stoji više kao prošlog leta. Više nisam mlada, svidelo se to meni ili ne. Više nisam u stanju da vratim liniju nakon nedelju dana dijete. Imam dovoljno godina da me grize savest svaki put kada zagrizem picu. Dovoljno da ujutro umesto kafe pijem bljutave zelene bućkuriše. Dovoljno da se pogledam u ogledalo i pomislim – ostarilo se, ženo.

Piše: Duda Alapača

Jer, četrdesete su surove godine, ne praštaju ni boljima od mene. S četrdeset više ne možeš da stučeš kilo sladoleda mirne duše. S četrdeset biraš čokolade sa sedamdesetpet posto kakaoa. Čitaš deklaracije. Izbegavaš aditive i konzervanse. S četrdeset skidaš šminku svaku noć pred spavanje. Nanosiš kreme. Trošiš na vitamine prosečnu platu. Znaš sve o selenu i cinku i nezasićenim mastima. S četrdeset si na ti s internistom u domu zdravlja. Ideš po prve upute. Posećuješ specijaliste jer sve počinje da te boli pomalo. Prvo kod kardiologa, potom neurologa i na kraju endokrinologa. Sve je to na nervnoj bazi, govore dok te tapšu po ramenu. Nije, buniš se, ne može biti. Jeste li razmišljali da odete da popričate s nekim…?

Meni ne treba psihijatar, pomisliš. Meni treba samo ona čarobna stvarčica koja vraća vreme unazad. Ili barem zaustavlja. Jer, sve je to tako brzo, najednom, iznenada… Mislim, kada si tačno prestala da nosiš uske stvari? Kada je ona šljokičava senka koju si papreno platila završila u neseseru tvoje kćerke…? Kada je subota prestala da bude dan za izlaske..? I kako su naprasno svi počeli da ti govore vi…? I ko im je rekao da to tako treba…? Jer ti bi još malo da budeš na ti sa svetom.

Još malo da možeš neke stvari. Eto kao na primer, da popiješ čašu vina a da sutradan ne osvaneš s glavoboljom prečnika metar ipo. Da te ne gledaju kao najgoru ludaču ako plešeš na nekoj svadbi uz pesmu koja je bila hit pre dvadeset godina. Da ti ne govore kako su bore znak zrelosti. Ne želiš da budeš zrela. Ne želiš da ideš unaokolo s torbom punom lekova i recepata. Ne želiš da brojiš kalorije. Ne želiš da se razumeš u nalaze laboratorije, krvne slike, glikemijske indekse. Ne zanima te šta je insulinska rezistencija. Ne zanima te nizak nivo vitamina ovog ili onog. Ne, nikada nisi pila sveže ceđeni sok od korena kupusa.

Znam, nije lako. Promena boli. Čak i kada je na bolje. A nije. Boli to što više nisi sposobna kao nekada. Boli što te je vreme pregazilo. Boli što se tvoje znanje o tehnici završava negde kod daljinskog upravljača. Još uvek ne znaš da prikopčaš HDMI. Tvoj telefon je pametniji od tebe. A čak je i on star. Plašiš se kartica. Voliš keš. Zaboravljaš pin. Nedostaju ti čekovi. Klinci te šiju u Slagalici. Sećaš se kada je počela da se emituje. Bolje da ne pričaš… Dinosaurus si koji pamti VHS trake. Snimala si pesme s radija na kasetu. Razvlačila kabl od telefona po kući. Letovala u Poreču. Bila Titov pionir, eheej! Čula si za tu Ritu Oru ali nisi baš sigurna kako izgleda. Sve češće, dok voziš, šaltaš stanice jer ne uspevaš da nađeš pesmu na radiju koja je ‘’tvoja’’. Sada se svira neki drugi rokenrol, bejbe.

Nosiš naočare. I ne pomaže to što svi kažu da ti dobro stoje. Kratiš kosu na neku srednju dužinu. Nisi više za preduge frizure. Nisi ni za kratke. Nisi ni za šta. Zakazala si kod nutricioniste. Spremna si da izbaciš brašno, šećer, loše masti, sve samo da zaustaviš to vreme. Govoriš kako je nekada sve bilo bolje. Nije. Ali mozak funkcioniše tako da pamti samo ono što je lepo, dobro. Inače ne bismo opstali. Zaboravljaš da odeš po dete na trening. Sve teže se prisećaš imena. Ne znaš gde si parkirala auto. Nervi odumiru. Trneš dok spavaš. Budiš se rano. Ideš na pijacu nedeljom pre osam.

Ali četrdesete imaju i svojih prednosti. Svi lomovi, svi životni potresi, prekretnice – već su iza tebe. Možda nisi postala predsednik udruženja astrofizičara, niti si otkrila lek za neku bolest, ali nisi ni tako loša. U stvari, sasvim si dobra u tome što radiš. I neko sigurno ceni to što radiš. Neko ne ume da uradi stvari onako kako ih ti radiš i zato si nekome itekako potrebna. Možda kreneš u kuhinju i zastaneš jer ne znaš zašto i po šta si došla. Možda u sred rečenice zaboraviš šta si htela da kažeš. Možda primećuješ čukljeve na nogama. (Mogla bi se zakleti da juče nisu bili tu). Možda nekada ležiš i pitaš se – je li to baš to? Da li je moguće da svemir nema neki bolji plan za tebe? Da li je vreme da svojim željama kažeš zbogom i pristaneš na dosadnu udobnost svakodnevnice u narednih deset, dvadeset, pedeset godina..? Da li je kasno? Rano? Za šta…?

Rano je. Još se mi ne damo. Ima još vremena. Bar za još jednu Opatiju, jedan Poreč, jedan Solun, ko zna – uz malo sreće i Dubai, možda. Kako znam…? Pa lepo, znam. Jer i ja sutra punim… Koliko godina..? Trideset i…jedanaest. Toliko. Ne lažem. Časna pionirska.

Duda Alapača: Još samo nedelju, dve, maksimum tri