Duda Alapača: Četrdeset puta dvadeset puta trideset
Četredeset puta dvadeset puta trideset, rekao je. Kako, molim…? Tako, Dudo, to su ti dimenzije ručnog prtljaga. Sve preko toga se naplaćuje. Koliko? Pa šta znam, pedeset evra po koferu… I sad mi to kažeš…? Veče uoči puta..?
Kad sam se spakovala i tačno isplanirala šta ću da obučem koji dan…? Moj muž stade da se prenemaže. Dudo, pa nisam ni ja znao, ja sam kliknuo – ručni, mislio sam – to je onaj mali kofer po osobi. Vlado, meni je i mali kofer po osobi, malo za mene jednu. Ja sam računala da ćemo imati dva mala kofera, pa mi je i to bilo knap, a sad… sad mogu da spakujem tri para gaća i to je to… I kako ti misliš da ja tamo bilo šta kupim ako ne mogu da donesem kući..? Ne znam, Dubravka, pa ne mogu ja baš o svemu da vodim računa.
Aha! E tu sam te čekala, pomislih. On – baš o svemu vodi računa?! On – koji je samo kupio karte! Kliknuo dvaput i to je to..? Ko je jurio po zdravstveno osiguranje, ko je Milanku bario da pričuva dete dok nas nema, ko je sredio celu kuću da nas ne sačeka lom kad se vratimo…? Ja, dabome. I tako svaki svakcijati put.
Iskustvo iz prve ruke: Šta kad kofer nestane?
Ja ću da putujem u ovim pantalonama, reče. Nećeš vala, vidiš li na šta ličiš u tome, kakvi su to džepovi sa strane, jel’ to kriza srednjih godina, nisi pumparice nosio nikad, šta te sad spopalo..? Što…? Zato što izgledaš kao izbacivač u tome, eto zato! Jel’ hoćeš da budeš najsumnjiviji na aerodromu…? Ima da te sklone sa strane kako te vide. On se pogleda u ogledalo. Znači, mogu da prođem kao izbacivač..? Bože, Vlado, ne želim da prolaziš kao izbacivač, ja sam se udala za pametnog tipa. Ili se varam…? Ne znam dal’ da se brijem, reče on. Ma jok, ta ti brada daje na muževnosti, pravi mačo tip, nemoj ni da se kupaš, ni briješ, ni ništa, onda ćeš baš biti jedna opaka faca. Oni na pasoškoj kontroli jedva čekaju takve kao ti. Gledaj molim te da ne obučeš neke prsle čarape, znaš da tamo izuvaju. Stvarno…? Najstvarnije. A jel’ moramo da budemo baš dva sata pre leta na aerodromu, upita moj muž. Ne, ne moramo, možemo da dođemo pet minuta pre, možda samo da pretrčimo preko one piste, da se ne zezamo s carinicima… Moramo, Vlado, ako piše lepo na karti “dva sata pre leta“, onda to znači dva sata pre leta. Neće niko tamo nas da čeka da se smilujemo. Znam, Dudo, brate, al’ šta da radim dva sata na aerodromu k’o ludak…? Ne znam, šetaj, čitaj novine, igraj igrice, radi šta god hoćeš, ja neću da ulećem poslednja u avion i tačka. A sad idem da spavam, ako uopšte zaspim, jer mi svaki put digneš pritisak na trista. Jesi navio sat? Jesam. Za kad…? Za četiri. Ok. Šta ti je to..? Neseser sa šminkom. Bože, Dudo, pa samo je on četrdeset puta dvadeset puta… Znam, al’ šta da radim…? Ako ne mogu pola stvari da nosim, pa mogu makar da se našminkam k’o čovek… Misliš, k’o žena…? Mislim – kako bog zapoveda, jesi sad zadovoljan…? On klimnu glavom u znak odobravanja.
Duda Alapača: Tako mi svih zmajeva
Jesi nam čekirao sedišta, upitah u neka doba. Jesam, reče. I jesam ja do prozora..? Da mogu da slikam, kad budemo prelazili preko mora… On se počeša po glavi. Ti si, Dudili, u dvadesetsedmom redu do prolaza, a ja sam u petom u sredini. Znači – nećemo sedeti zajedno, upitah. Pa sva je prilika da nećemo. Nisam ja to birao, to ti sistem sam tako dodeli… O falim te bože, da i meni sistem jednom nešto dodeli kako valja…! Mislim, zamisli da me neko vidi s tobom, pa da kažu “gle kako fina žena a vodi onog Ramba u pumparicama sa sobom“. Mogu da promenim, ako hoćeš. Neee, nikako, jesi normalan, znaš li ti da se to dodatno plaća…? I nećeš biti ljubomorna ako me sistem smesti baš pored neke zgodne, mlade, lepe… Ja – ljubomorna…? Ti baš sebi dižeš cenu, mužu moj… A kol’ko ono reče da to dodatno košta..?