Duda Alapača: Čistoća je pola zdravlja

Ajde što nas nije pustila u kuću dok se nismo izuli, nego nam je i obuću ostavila ispred vrata!

Mama, rekla sam joj, znaš li ti koliko sam ja platila one čizme…? Koliko, upita Vlada. Šta tebe briga, pričam s majkom, rekoh. Meni si rekla da su bile tri hiljade, reče moj muž. Bože, zete, gde još ima čizama za tri hiljade, upita Milanka. Ima, doskoči Beba. Ima, bako, kod Kineza. Nisi valjda, izbeči se majka na mene. Nisam, mama, šta ti pada na pamet… Ali mama, prekide me Beba. Šta “ali mama“, valjda ja znam gde sam kupila rođene čizme…?!

Naravno da sam ih kupila kod Kineza. Naravno da su bile više od tri hiljade, jer nema više ni kod njih ništa za džabe. I naravno da su propustile vodu nakon nedelju dana, i naravno da nisam sačuvala račun. A sve i da jesam, teško da bi mi ga iko uvažio. Taknuto – maknuto. I onda sam stvarno rekla – neću nikad više kod Kineza ama ni šnalice jedne pazariti.

Duda Alapača: Samo tlista dinala

Al’ da se vratim na priču – Milanka nas je bukvalno izula iz cipela. Pa nas je sprovela u kupatilo, da operemo ruke, svi onako đuture, nad kadom. I sve dobro ispratila – da slučajno kogod ne zabušava. Bolje to trljaj, rekla mi je. I zavrni rukave. Čistoća je pola zdravlja! Aman, majka, pa neću nikog operisati, došla sam kafu da popijem, bunila sam se. Hoćeš ja da te naučim kako se peru ruke, upitala je i odvrnula vruću vodu. Mama, bolje da smo se okupali, reče Beba i nastavi da trlja do lakata.

Kada smo završili s dezinfekcijom, sprovela nas je u dnevnu. Jeste mi kupili maske, upitala je. Jesmo, mama, jedva sam našla deset komada. Samo deset, snuždi se Milanka. To nema ni za dva dana… Daj, bre, mama, oladi, šta ti je, zar misliš stvarno da će maska da te sačuva…? Ko se čuva i bog ga čuva, reče Milanka i nestade u pravcu kuhinje. Tata prevrnu očima. O tome ti pričam, reče. Poludela načisto. Čujem ja sve, dobaci Milanka. Jeste gladni…?

Duda Alapača: Parola snađi se

Nismo, rekoh ja. Jesmo, reče moj muž. Jeste il’ niste, upita mama. Pa onako, reče Beba. Ja nisam “onako“ pekla gibanicu, već da jedete. Nema da idete dok ne večerate. Možda je ovo poslednji put da vam spremam večeru, reče Milanka i stade da se prenemaže. Evo sve me nešto boli kad udahnem… Tu, taman kod srca. Da nije virus, upita tata. Kineski…? Nije, nemam temperaturu. Možda nije korona, reče tata. Možda je onaj…kako se zove, Dudo… kavasaki..? Koksaki, tata. Koksaki. Šta ti je to, spremno dočeka Milanka. To je, mama, virus koji napada srce. Al’ nije to kod tebe sigurno. Nema ona srce, reče tata. Da ima, ne bi nas držala k’o taoce u kući. Kad prođe korona, idite gde god hoćete, a sad nema mrdanja. Nikud.

Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Jesi dala maske baki, upita me Beba. Joj, zamalo da zaboravim, rekoh i izvadih iz torbe pakovanje. Vlada se značajno zakašlja. Stani, reče. Šta je sad, zaboga..? Evo ti ovo, mama, pa poprištedi malo, nestašica je… Stani, ponovi Vlada i pogleda me popreko. Sakrij pakovanje, šapnu. Što..? Kako što, Dubravka, vidiš li da su kineske…?! Kako, molim…? Vidi, stvarno – kineske.