Duda Alapača: Čuvaj me, čuvam te

Neko od majke nasledi boju očiju ili boju kose, neko genetsku predispoziciju prema aritmijama ili povišenom pritisku, a ja sam od moje nasledila potrebu da čuvam stvari. Ne krivim je, i baka je bila ista takva, ali da je lako – nije. Čovek se nekako od povišenog pritiska i izleči, ali od skupljanja koječega – nikada.
Moja baka je čuvala sve, bez obzira na upotrebnu vrednost i vek trajanja.

Piše: Duda Alapača

Od parčića alu folije koje je uredno ravnala, preko iznošenih papuča, čarapa koje su progledale na prstu, pa do kesa od kratkotrajnog mleka. Prala ih je i štipaljkama kačila na štrik da se osuše. Nikada nisam baš sasvim uspela da ukačim šta je s tim istim kesama posle bivalo, jer reciklaža u ono vreme nije postojala ni u najavi, ali baba ih je svejedno uredno čuvala. Osim toga, prala je i u špajz odlagala sve vrste plastične i staklene ambalaže – prazne kutije od sladoleda, kofice eurokrema, tegle, flaše. Kada bismo odlazili na ručak, spremala bi nam da ponesemo razne đakonije vrlo ponosna na to što ima u šta da nam spakuje.

Na vratima bi nas obavezno napomenula da ambalaža nije nepovratna i da ćemo, ukoliko ne vratimo, idući put platiti kauciju, odnosno supu nositi u najlon kesi. O, da, skupljala je i kese. Kako ukrasne, tako i one obične – najlon kese. Prvo bi ih smotala u malu lopticu a potom odložila u jednu veću kesu, specijalno čuvanu za tu namenu. Jednom je prilikom mojoj majci pukao film i bacila joj je ceo kontigent najlon kesa. Baba je naravno, napravila skandal tolikih razmera da je Milanka zamalo izbačena iz testamenta. Šta će ti, baba, tolike kese, pitali smo je. Šta vas briga, odbrusila je. Ne ištu mi hleba! Moje kese, moj problem. Ako meni nisu smetale, šta je ona imala da ih baca..?! Ali, mama, ja sam samo htela da pospre… – branila se moja majka. Bolje ti je svoju kuću pospremi, moju ne diraj.

Bogu hvala, još mogu da brinem o sebi, dodala je. I o svojim kesama, pomislila sam ali se nisam usudila da izgovorim, da ne bih i ja ostala bez ono malo nepokretne imovine.
Moja Milanka, koja se eto zgražavala nad babinim čuvanjem svega i svačega, vremenom je nadmašila rođenu majku, i to tako da nam je kuća u jednom trenutku bila nalik na buvljak. Pravi pravcati buvljak. Odakle joj sve to, pitala sam tatu. Otkud znam, Dudo, ja pola tih stvari i ne prepoznajem a ona se kune da su naše. Da je ne znam, tačno bih pomislio da ronda po kontejnerima. Eno tamo u ostavi nađem tranzistor. Pitam – čiji je, a ona sva u čudu, veli – Dragoljube, ti si počeo ozbiljno da zaboravljaš! To je, kaže, prvi tranzistor koji smo kupili kad smo se uzeli. Ko bi se toga sećao, moja Dudo..?! I još me napade, kako nemam srca! Dobro, de, “setim“ se ja na kraju nekako da smo ga kupili u Nami sedamdeset i pete, od njene prve plate i da smo posle išli na šampite i bozu u Pelivan. Al’ što ga čuvaš i posle pola veka, pitam je, onako lepo, ljudski, čovečanski.

Jer, da radi – ne radi, da vredi – ne vredi. Da nam treba za rezervne delove – ne treba. Meni treba, Dragoljube, skoči ona opet. Treba mi za moje “delove“. Kad sednem pa pomislim kako mi je ceo vek prošao pored tebe, pogledam se i kažem – e moja Milanka, onaj tamo je davno odsvirao svoje, a eto, ti još i hodaš i pričaš i još ti nijednom nisu baterije promenili. Eto, za to mi treba tranzistor, jel’ ti sad jasno…?
Ja, eto, ne čuvam tranzistore. Ali imam tri mašine za šivenje od kojih nijedna ne radi kako valja. Jedna mrsi donji konac, drugoj otišla endlerica, trećoj kontakt pregoreo. Zadnji put sam nešto šila kad je Beba prohodala, al’ meni sve žao da ih se kurtališem. Vlada obećava da će ih odneti na servis evo već deset godina, sve danas će, sutra će, pa nikad. Da mogu da ih prodam, da uzmem neki dinar – mogu, al’ ne isplati se, od njih tri ne mogu jednu čestitu da kupim. Pa sve mislim, neka ih – ne ištu mi hleba.

I najlon čarape čuvam kad se pocepaju, sve mi žao baciti. Zatrebaće, kad budemo farbali jaja. Dobro, Dudo, zatrebaće dvoje troje, al’ ti čuvaš sto pari, kaže Vlada. Pa neka čuvam. Najlon je čvrst materijal, šta znaš za šta može zatrebati, kažem mu. Jesam ja tebi pričala kad sam bila mala, pa kad smo išli na more…? Pa nam se tatin stojadin pregrejao na Zlatiboru…? Dig’o Dragoljub haubu, a ono puši li puši…

Uzvrtela se moja Milanka pa sve oko njega, zaviruje, kao ona mi se nešto razume. Šta ćemo sad, Dragoljube, pita ga. Nema nam druge, nego da skidaš čarape, kaže on. Ijuuuu, skoči ona, dal’ si ti normalan, koja su doba, dete budno, narod prolazi…!? Milanka, skidaj te čarape, čovečanski ti kažem, ponovi on. I šta će, skide ona najlonke, on uze i odseče jednu nogavicu, obmota oko onog ventilatora i mi nekako dođosmo do mora. Posle je morao da stane u Podgoricu da joj kupi tri para novih, svilenih. Al’ da su nas spasile – jesu. Zato me ne pitaj što čuvam čarape, ok..? Dobro, čarape, al’ što čuvaš majice…?

Pobogu, Vlado, za prašinu, za prozore, za potiranje… znaš li ti kolika je to ušteda na bazi meseca, godine, decenije..? Bićeš mi jednom zahvalan zbog toga.
Da iver ne pada daleko od klade, dokaz je i moje dete. Ne čuva ta čarape, ni šivaće mašine, ne gaji simpatije ni prema kutijama od sladoleda a tranzistor ne bi prepoznala ni da joj ga nacrtam, ali zato olovaka imamo za izvoz. Pisale, ne pisale, Beba ih čuva. Nisam brojala al’ biće da ima par stotina, što flomastera, što voštanih, grafitnih, običnih, neobičnih – sve ti to ona lepo slaže u jednoj kutiji od cipela.

Dođe Milanka pre neki dok nismo bili tu, pa da nas iznenadi, pravac u Bebinu sobu. Eto, da pospremi malo. Beba kako uđe u sobu, tako se zalete pod krevet za onu kutiju. Kad – kutije nema. Gde je…? Kaže Milanka “ja bacila“. Nasta skandal…! Beba plače, baba se pravda, kaže sve je ijednu isprobala – nisu radile, ja ulećem, smirujem situaciju – ma kakvi, nema vajde. Idi bre mama, što ne baci nešto drugo nego baš njene olovke…?

Pa bacila sam ja i drugo, priznade. Šta tačno…? One tvoje tranje iz plakara. Koje tranje, mama..? Ma neke stare majice, gluposti neke… Kako to reče, tako zgrabih dete za ruku, pa preko vrata. A gde ćete vi sad, potrča Milanka za nama. A šta misliš gde ćemo…? Reci mi samo jesi li bacila u one kontejnere ispred ili iza zgrade…?

Duda Alapača: Rutina i drugi otrovi

Duda Alapača: Moram da prekinem