Duda Alapača: Desni je tu

Desni je tu, ali levi ne vidim, rekla je doktorka i zaškiljila u crnobeli ekran. Kako to – ne vidite, upitala sam. Pre mesec dana je bio tu… Ne uzbuđujte se, znaju oni ponekad da se sakriju, pokuša da me smiri. Ah, evo ga..! Malo je manji, doduše, ali jasno se vidi. Svaka druga bi na mom mestu odahnula, ali ja – ja se nisam dala tako lako razuveriti. I…koliko je manji, taj levi jajnik..? Mislim, šta to znači…? Ništa strašno, reče doktorka i odmače se. Sačekaćemo ostale nalaze. Ali nije policističan…? Nije, reče doktorka. Koliko vam je ono tačno godina, upita, za svaki slučaj. Četrdeset…i jedna, puna. I ne planirate više da rađate..? Ja..? Planiram… U stvari, ne znam… Ne planiram. A mogu li..? Mislim, hoću li moći, u slučaju da poželim…? Još neko vreme…? Doktorka se zamisli. Hajde da sačekamo ostale nalaze, reče.

Piše: Duda Alapača

Neću da čekam ostale nalaze, pomislih. Neću da se strmoglavim u perimenopauzu sa svojih četrdeset i dve. I nije važno to što ta, takoreći uvodna špica zna da potraje i po desetak godina, što možda dobijem na vremenu pre nego nastupe valunzi, pre nego mi se koža na rukama oklembesi, pre nego postanem ljudski rođak leteće veverice, pre nego počnem da hodam okolo s peškirićem oko vrata u slučaju da iznenadna vrućina napadne. Neću da se ugojim svaki put kad prođem pored pekare. Neću da menjam raspoloženja šesto puta na dan. Neću da mi šapuću iza leđa. Neću da ostarim. Neću da budem matora lujka. Neću, neću i neću!!! Hoću da rodim još petoro dece. Lažem. Volela bih da mogu da rodim barem još jedno, ako poželim, u narednih par godina. E tako.

Ne želim da proučavam izveštaje specijalista, guglam dijagnoze, pronalazim se, postavljam anonimna pitanja na forumima. Ne želim da moje telo postane nepogrešivi pokazatelj promene vremena. Ne želim da me boli i ono što do skora nisam ni znala da imam. Ne želim da idem okolo i zatvaram i otvaram prozore, ne želim da nosim lepeze i kocke šećera. Ne želim nesanice. Ni presanice. Ni umore. Ni bore. Ni tanku, suvu kosu. Telo koje ne sarađuje. Mozak koji zaboravlja i odbija poslušnost. Ne želim da me kljukaju hormonima zato što nešto unutra, u meni, ne radi kako valja. I ne želim da mi govore kako je to sve normalno. Meni nije. Ne još. Sori, doktorka, nisam ti ja još za to.

Ja još mogu sve što poželim. Mogu da nosim suknju do iznad kolena. Mogu da se popnem na sedmi, pešice, bez lifta. Mogu da odradim deset čučnjeva bez zagrevanja a da pritom ne padnem u nesvest. Mogu da ustanem u šest ujutro i do podneva odradim generalku po kući. Mogu da potrčim za autobusom. Mogu da otplivam do bova i nazad. Mogu da se prijavim za polumaraton. Nisam za bacanje. I nije moj levi jajnik tamo neki daleki kontinent pa da ga svaki put nanovo otkrivamo. Mogu da postanem majka sa četrdeset i dve. Mogu sve. Samo ako poželim.

Šta si planirao za večeras, otipkah mužu poruku. Ništa, odgovori. Što? Onako. Mislila sam da ostavimo Bebu kod mojih pa da ti i ja pogledamo neki film i tako to…  Šta smeraš, Dudo, upita moj muž. Ništa naročito. Ali si mi neophodan. Neophodan…? Poslednji put sam ti bio neophodan kad je trebalo izneti veš mašinu iz kuće. Sigurno je sve u redu…? Da nije neka godišnjica…? Opusti se, nije godišnjica. Jel’ mi to opet spremaš neko iznenađenje…? Ko, ja…? Neeee… barem ne sad-odma’. Ali za nekih mesec, dva – ko zna, možda…?

Pročitajte i…Duda Alapača: Riba da budem