DUDA ALAPAČA: Diagnosis Neurosis

Uletela sam u kancelariju kao furija. Dvadeset do osam, opet! Nema jutra da ne zakasnim. „Nisam ja kriva“, počeh da se pravdam, „radovi na mostu, radovi pod mostom, radovi svuda! I šta ja tu mogu, da skočim s mosta, šta…?!“ „Mnogo si nervozna“, reče Goca. „Baš si mnogo nervozna u poslednje vreme, znaš?“ Jesam, nervozna sam. Goca se ne razume mnogo u bruto bilanse, tokove novca i te stvari i nije od neke pomoći kad treba da predamo obračun za pdv, ali zato je maher za psihoze, neuroze i sva moguća stanja u koja zapadam tokom tih osam sati u kancelariji.

Godine, ništa drugo nego godine
A u poslednje vreme sve me nervira. Gde god se okrenem – nešto me sačeka. Što je najgore, nerviraju me sitnice, stvari koje nekada nisam primećivala. Čak je i Gaga počela da mi ide na živce.
Više nemam strpljenja za njene „traume“. Juče sam je sat vremena čekala da se spremi i poludela sam, načisto. Nije mogla da se odluči, pet puta se presvlačila. „Da li sam u ovome debela? Kako mi stoji? Vidi mi noge… Nemam šta da obučem…“ Pritom, ormar joj se raspada, ne može više igla da stane u njega. Nekada mi je sve to bilo normalno, a sada me užasava. Sve te „ženske“ stvari… „Godine“, reče Goca. „Ništa drugo nego godine. Ljudi se menjaju vremenom. Neko nabolje, neko nagore“, uzdahnu i pogleda me značajno. Nađoh se uvređena. „Šta hoćeš da kažeš, da sam se pokvarila?“ „Ne znam, dušo, svi imamo neki svoj rok trajanja. Znam te godinama, i koliko god da se trudiš da sakriješ – to više nisi ti. To više nije ni D od one Dude, pa ti sad vidi.“ „Ajde, ajde, ne počinji s tim od ranog jutra. To su preteške reči na prazan želudac. Nego, reci mi, slatka – sa sirom ili sa mesom…?“

Žute minute
Goca misli da je uvek u pravu, pomislila sam dok sam stajala u redu za burek. Ona sve zna! Malo sam nervozna, pa šta…? Svi imamo žute minute, tu i tamo. I to što sam konačno počela stvari da gledam drugačije, ne mora da znači da ne valjam. Samo sam realna, šta ima loše u tome? Burno reagujem u poslednje vreme, tačno je, ali to ne znači da sam loš čovek. Niko ne želi da misli o sebi da je loš, još gore – da drugi misle o njemu da je loš. Ali vremenom, tolerancija opada, i kada više nisi u stanju da ćutiš, trpiš i prelaziš preko svega, kad skupiš hrabrost i kažeš ono što misliš, kad im konačno odbrusiš – više niko neće da se igra s tobom. Evo, na primer, sad – nas desetoro stojimo ispred pekare i strpljivo čekamo na red. Svima nam radi taksimetar, svaki minut koji izgubim u redu moraću da nadoknadim kasnije, prekovremeno. Ali ćutimo i čekamo. A onda uleti neki baja koji poznaje cicu koja radi na kasi i dobije đevrek preko reda i mimo svih nas. E, pre nekoliko godina, dok je svet još bio lep, nisam reagovala. Smislila bih neki dobar razlog zašto dotični nije mogao da stane lepo u red i da sačeka. Možda je nepropisno parkiran, možda je gazdin brat od tetke, drug iz osnovne, otkud znam… A možda je samo bahat i nevaspitan, i zna da smo mi koji čekamo u redu dovoljno fini da se ne bunimo. Pa šta, ako sam čekala deset minuta, čekaću i jedanaesti? Pa, neće svet propasti zbog jednog đevreka… Eto, tako je Duda razmišljala nekad. Nalazila sam opravdanja za sve i svakoga, u svemu tražila ono zrnce razuma, ljudskosti, dobrote… Poturala svoja leđa i gde treba i gde ne treba, mislila kako „neko to odgore vidi sve“… Badava, očigledno se ne isplati. Baja bolje prolazi, kako god okreneš. Na strani ugnjetavanih I na poslu – ista priča. Kriza, pa su svi pohisterisali.

Priča se o kresanju
budžeta, o otpuštanjima, sistematizaciji radnih mesta. I, ko će da ostane? Onaj ko je došao preko veze, onaj ko ima leđa, ko se na vreme priklonio, ko zna s kim je trebalo da ga vide, onaj ko ima dovoljno dug jezik da već svi pomalo zaziru da ulaze u rasprave s njim, bez obzira na to što svi znamo da nije u pravu, i da nema veze s mozgom, ali, eto, zeznut tip… Ostaće i ona što su je uhvatili na kamari s direktorom, u magacinu, i nikom ništa, nakon toga je još i avanzovala… Ostaće poltroni, nesposobnjakovići, lenčuge. A ti, Dubravka, možeš slobodno da uzmeš radnu knjižicu pa na biro. Niko se preterano ne potresa što si ti vredna i posvećena poslu, rešiće te se dok kažeš keks, jer si oduvek stajala na stranu ugnjetavanih. Nemam nikoga ko bi me uzeo u zaštitu, rekao lepu reč, niko me nije doveo, nisam ničija, a pritom ni onaj pretovar u magacinu mi nije jača strana.

Kad ja opletem…
Da budem iskrena, oduvek sam zavidela onim prgavim koji isteruju svoje, onim upornim, borcima za pravdu, majkama s decom koje te očas posla nateraju da im ustaneš u punom autobusu, iako si se samo minut ranije pravila da spavaš, vremešnim gospođama koje ti očitaju bukvicu pred punom čekaonicom doma zdravlja, jer si preko reda ušla samo da pitaš, da uzmeš nalaze, samo da… Gubljenje vremena, mislila sam. Mogla bih i ja tako, ali zašto da rasipam energiju na gluposti. Ali mora da se osećaju strahovito dobro, nakon što nekoga tako ispreskaču… A i rođena majka me nervira. Počela je da mi govori kako da vaspitavam vlastito dete. Sve, kao, okolonaokolo, ali „znaš, mnogo ti je razmažena, sve joj dopuštate, ne može dete od četiri godine da sedi s vama uveče do neko doba, i ne hraniš je kako treba, vidi kako je ubledela…“ Ona našla da mi priča? Ona?! Pa, kad je tako pametna, što nije mene vaspitala kad je trebalo, nego sad našla da se iživljava na mom detetu? Sledeći put, kad krene s predavanjem, stvarno ima da je opletem. Gaga me naročito nervira jer mi nikada ne vrati stvari koje joj pozajmim. Nema veze da li je to knjiga, film, bluza, špric za ukrašavanje torte – ona uvek zaboravi da vrati. Pa posle, kad mi zatreba – ja nemam. Rekla sam joj, nema više – sledeći put potpisuješ revers.

Vladin TV, PMS i „KOČI-PAZI“
I Vlada me u poslednje vreme strašno nervira. Kad god legnemo uveče, on upali tv. I onda ne mogu da zaspim. A i kad zaspim, probudim se u neko doba jer on zaboravi da ugasi televizor. I dok se rvem po krevetu i tražim daljinski, on mi izvuče onaj moj jastučić bez kojeg ne mogu da zaspim i onda do pet ujutro oči ovooolike..! I još mi se razbaca s onim nogama, satera me u ćošak, pa se čudi što ujutro ujedam. I nervira me kad s razlogom pohisterišem, a on me pita jesam li u pe-em-esu?! Kao, neuračunljiva sam, pa mi je oprošteno, ovoga puta me neće uzeti za ozbiljno… I, da, nervira me, jako me nervira kad mi se izuje nasred hodnika, pa samo što se ne polomim preko njegovih cipela. Ili kad pantalone samo prebaci preko fotelje, sutra obuče druge, a ove ostanu tu dok ih ja ne sklonim… I što je postao izbirljiv po pitanju hrane. Grašak ne voli, on bi nešto onako, čorbasto, al’ bez povrća… i sve tako nešto izmišlja, a odrastao je na mom kazanu. A tek kad sedne sa mnom u kola… Muškarce suvozače treba akonom zabraniti! Kad krene s onim svojim „kočipazi“ kvocanjem, dođe mi da lepo upalim sva četiri i da ga izbacim nasred puta. Ajde da sam tek sad položila, ali pet godina vozim, nikad prekršaj, nikad kazna, nikad očešala auto nisam, a on me i dalje uči da vozim. Te nemoj ovo, te nemoj ono, ubaci u treću, vidiš kako se motor muči…

U depresiji sam, dušo
A ni vikendi kod kuće mi nisu bolji… Kad se nadigne sabajle i počne da mi vileni po kući… Pa odvrne televizor do daske, da poludiš. I onda krene čuvena talk show emisija, stalno jedni te isti gosti, pevaljke, političari, sve sama estrada… Ne mo’š mu oteti daljinski da si bog! I još se u poslednje vreme navukao na kvizove… E to što mi tek ide na živce!
„Šta ima da se jede?“, pitao je s vrata. „Nema ništa“, rekla sam ne dižući pogled s televizora. Daljinski je srastao s mojim prstima i zarekla sam se da će mi ga oteti samo hirurškim putem. Subota je, odmaram i to tako što se utapam u romansiranim biografijama, eventualno dramama s tragičnim krajem. „Šta to gledaš?“, upitao je. Sve što nema veze sa sportom ili politikom krivi mu liniju usana nadole. „Tolstoj“, rekoh. „Život u Jasnoj poljani, Sofija Andrejevna i to…“ „Ahaaaa…“, reče nezainteresovano, produži u kuhinju i otvori frižider. „Stvarno nema ništa da se jede“, kaza razočarano. „Pa, rekla sam ti da nema. U depresiji sam, dušo. Prvi put u životu pokazala sam zube i dobila po ušima. Majka me ne zove, pozicije za koje konkurišem preko noći se gase, drugarice su me napustile, rođeno dete me ignoriše, i na svu muku, ti bi još i da jedeš?!“ „Dobro, de, šta se odma’ ljutiš“, reče Vlada i dohvati jaknu sa čiviluka. „Nego, reci mi, slatka, sa sirom ili sa mesom…?“