Duda Alapača: Draga stara godino

Draga stara godino, šta da ti kažem, što već i sama ne znaš…? Hvala ti što si bila baš takva kakva jesi. Hvala ti za sve što si mi donela. Hvala ti i za ono što nisi donela, jer očito – nije nam bilo suđeno. Biće, neki drugi put, nema veze, sve ti je oprošteno jer želim da se u zdravlju i veselju rastanemo. Da sutra, kad pomislim na tebe, nemam loših misli, i da se ne pravim da te ne poznajem, kada te slučajno sretnem na nekim starim slikama.

Hvala ti što si učinila da odrastem. Što sam kroz tebe, upoznala neku novu sebe, neku snažniju, hrabriju odvažniju Ja. Nisi baš bila sjajna, odmah da ti kažem. Nema tu šta da se uvija, znala si da opleteš i da sručiš pred mene sve kao kakva lajava tetka od koje cela familija cvika. Al’ dobro, može ti se, starija si, iskusnija. A moglo se i meni, očigledno sam bila dorasla zadatku.

I ne, neću podvlačiti crtu. Ni crticu čak. Velika sam devojka, ne priliči da obećavam što ne mogu ispuniti. Neće od sutra sve biti bolje. Niti ću ja biti neka druga. Neću. Ne želim. I neka ostanem baš ovakva. Neću ti obećati pet kila manje. Neću se zareći da ću krenuti na treninge (izvini, Medo). Neću se hraniti zdravije, niti se sasvim odreći ugljenih hidrata. Neću upisati kurs italijanskog, iako bih mogla. Neću prestati da odugovlačim, da olažem obaveze u nedogled. Neću naprasno krenuti na jogu. Ništa na meni neće biti drugačije. Niti ću biti društvenija nego do sad.

Kad dođe, ona druga godina, ona koju smo sinoć dočekali uz kuvano vino i meze, neću se mnogo truditi da je zadivim. Do sad sam vas uvek dočekivala napirlitana, sa šljokicama, uz vatromet. A sinoć… sinoć sam eto bila – obična. S punđom, u patofnama, sa šminkom koliko da se kaže… Izostala je euforija.

Stajala sam u redu, na kasi, juče popodne. Kupi pečurke, i pileće belo, napisao je Vlada. I pavlaku i limun. Ima li graška? Ima, kupio sam. Cupkala sam, tako u onom beskonačnom redu i posmatrala svet. Svi su nekuda žurili, jurili, kao da sutra ne postoji. Kasirka s licem Meduze mlatarala je po kasi. Dobar dan, rekla sam. Nije me ni pogledala. Sreća, pomislila sam, verovatno bih se na mestu okamenila.

Šta ćete vi večeras, pitala me je Mama. Ništa, rekla sam. Skromno, u krugu porodice. Otac ti se napio, rekla je. Kad pre…? Ne znam, ne pitaj mene. Sišao u podrum s Matićem da mu pomogne nešto oko jelke, i nema ga, nema ga, već sam počela da brinem, Dudo draga, zasula supu, rezanci se već raskuvali, kad eto ti njega u neko doba – vidim, zapliće jezikom…! Neka ga, mama, neka zapliće, živ je stvor, mora i on ponekad… Znam, al’ kome sam ja ovoliku večeru spremala..? Eno ga, zasp’o u dnevnoj, nit’ da ga budim, nit’ ja da ležem… Neka ga, mama, baci neko ćebe preko njega, pa i ti malo dremni. Da prespavamo Novu godinu…? Nećete, kad krenu da gruvaju petarde ima da poskačete na noge lagane. Dudo, možda ja poskočim, al’ tvoj otac je toliko gluv da ga top ne bi probudio. Bolje po njega, mama. Bolje po njega. Ne valja u životu sve ni čuti. I to što kažeš, reče Milanka. Ajde, javi se kad stigneš. I ljubi dete.
Dobro veče, rekla sam i stala da ređam stvari na kasu. Meduza je prevrnula očima. Nestalo trake, rekla je. Moram da zamenim, sačekajte. Sačekaću, pomislila sam. Toliko toga sam do sada sačekala, sačekaću i da se traka zameni, šta mi teško.

Uglavnom, nova moja godino, budi dobra prema meni. Budi blaža nego što je prethodna bila. Ako baš i moraš da budeš stroga, a onda bar nemoj sve odjednom da sručiš na mene, nego onako – redom, da mogu da se priberem, udahnem vazduh između dva zarona. Donesi mi smeha. I onih lepih trenutaka, dobrih ljudi koji se pojave niotkuda i obasjaju dan. A loše… neka i loših, barem da me opomenu kakva ne treba da budem. Donesi mi zdravlja, da me ništa ne boli ili barem da me ne boli puno. Učini da budem bolja koliko mogu. Ljubaznija kad treba, drskija ako baš moram. Donesi mi trenutke koje ću pamtiti. Ne one spektakularne, grandiozne, od kojih se suviše očekuje, već one druge – obične a lepe, one koji ni iz čega zamirišu na sreću. I čuvaj mi sve koje volim, od svakoga zla, al’ da ne znaju da sam ti rekla i da brinem.

Što te nema, dočeka me Vlada još s vrata. Ne pitaj, u radnjama je vanredno stanje. Kao da ništa neće raditi do marta, a ne jedan jedini dan. Jesi kupila limun..? Jesam. A pavlaku? I pavlaku. A gde si ti krenuo…? Idem do ispred zgrade, zamolio me komšija da mu nešto pomognem. Koji komšija? Onaj s petog, ćelavi, što…? Onako, pitam. Nemoj dugo. Staviću supu da se podgreje…