Duda Alapača: Dragi Deda Mraze

Dragi deda Mraze…
Čujem da pitaš za mene ovih dana, da li sam bila dobra i tako to… Šta da ti kažem, stari moj…? Ne znam ni sama, ne pitaj mene, reći ću ti da jesam. Svi kažu da su bili dobri, jelda..? Za početak, pokušala sam da ne budem loša, ako se to računa.
Pokušala sam da vodim više računa o sebi. Ne bih ja to, tek tako, sama od sebe, nego me poteralo. Nađoše mi tu nesrećnu insulinsku rezistenciju, kažu – nije strašno al’ može da bude, ako ne izbacim šećer, belo brašno, ako se ne krećem… I šta ću – krenuh da pazim. Čokolade okusila nisam pola godine. Gledam one baklave Milankine pre neki dan, gledaju one mene, al’ bila sam karakter – ni liznula nisam. Nije više to mode radi, nego valja mi potrajati još koju godinu, greota da se sad upropastim, pa jel…?
I na vežbe sam krenula, majke mi. Išla dva meseca pa stala, šta ću… Nema se kad, znaš kako je to kad krene gužva. Al’ eto – nateram se, potrčim svako malo na onoj traci kod kuće, valjda da smanjim osećaj krivice. U svakom slučaju – vaga, prokletinja, ne mrda. Kažu, usporio se metabolizam. Šta da mu radim, održavam se na šezdeset i kusur, pre godinu dana – to i ne bi bila neka vest, al’ iz ove perspektive, dobro je da ne bude gore.
Pare na gluposti trošila nisam. Nisam kupila tri para čizama, ni novi kaput ni torbu. Prošla me želja, pravo da ti kažem. Milanka kaže da je to zbog godina. Da se čovek uozbilji, pa mu se uozbilje i prohtevi i gleda da mu je udobno a ne da ‘’tera modu’’. Dobro, Milanka je iskusna žena, znaš i sam, pet godina zaredom od tebe dobija šerpe, lonce, patofne i ostale kućne potrepštine.
Ja ti neću tražiti ništa, ovog puta.
Osim zdravlja.

Da svi budemo zdravi. Beba, Vlada, mama, tata, Gaga, Mrvica, dečko od Mrvice, Bebina razredna, ona teta iz kioska, baka što prodaje peršun na pijaci i svi koje znam. I koje ne znam, nije važno. Jer, kad je čovek zdrav, onda sve nekako ide lakše.
Što se para tiče – nek’ bude kolko treba, a ako preostane – dobro i jeste. Znaš kako se kaže – nije bogat onaj ko ima već onaj kome malo treba. Pa, eto, meni malo treba. Za osnovno, da ne moram da razvlačim od prvog do prvog, nego da, brate mili, napravim to malo novogodišnje trpeze k’o čovek, a i da ostane za neki poklon Bebi, Vladi… Sitne sitnice, znaš mene.
Ako baš insistiraš da mi nešto pokloniš, pa dobro… Eto, neću se buniti ako me potrefi neka knjiga. Znaš da volim knjige. Al’ nemoj neku bezveze, nego onako – baš da bude dobra, da imam šta da čitam za praznike, da se zalepim za krevet pa da ne ustajem do Božića. Kažu, ova Ferante opet nešto napisala, pa ako naletiš, ne bilo ti teško – uzmi mi.
A ako ne nađeš knjigu, primam i parfeme, onog mog Jasmin Noara mi baš malo ostalo, pa sve čekam da se neko seti, al’ sva je prilika da će ipak spasti na tebe da mi kupiš neku novu mirisnu vodicu, samo nemoj molim te da vuče na neke sladunjave note – prošli put mi Vlada uzeo onaj La Vie est Belle, lepo mirisao na komšinici kad sam je srela u liftu, al’ brate – meni ne stoji nikako, nisam ti ja za te ‘’ušpinovane’’.

Ako ti ni knjiga ni parfem ne budu pri ruci, a ne ide da dolaziš praznih šaka, primam i čokolade, al’ da budu sa minimum osamdeset posto kakaa. Znači, gorke k’o čemer, što reče Vlada – bolje da uzmem kakao u prahu i da jedem kašikom – možda bi slađe bilo.
Bebi donesi nekakvu metalnu cevčicu, pope mi se na glavu s tim, kaže ‘’mama, to je ekološki’’, plastične više nisu moderne, šta li…? Kako ćeš prati tu tvoju metalnu, pitam je. Kaže, ne brini mama ništa, dobije se i četkica uz nju pa pereš vodom, normalno. I nekakve mi je četkice za zube od bambusa tražila, pogađaš, opet zbog zato što brine za planetu. I to je lepo od nje, nema šta, znala sam ja – biće od nje nešto.
Vladi, ako se setiš – donesi onu kapu s ‘’ušima’’ sa strane, onu sibirku, k’o ruski vojnici što nose, kupila sam mu prošle godine al’ je zaboravio u kladionici. Dobro i glavu nije zaboravio, kakav je pogubljen.

Milanki ne donosi više šerpe, živ bio, ne trebaju joj. Naučila na one svoje stare, nikako da se rastane od njih, kaže, Metalac kad napravi – to je šerpa, a ne ko ove nove kineske, sve joj u njima začas zagori. Papuča kućnih isto ima, ne zna im se broj. Kupi joj bademantil jedan frotirni, al’ pravi, imala jedan pa joj ukrali kad je bila u banji.
Tati donesi nove naočare s malo debljim okvirima, one lanjske mu se slomile pa ih lepio hanzaplastom, kaže – šta im fali, ne da da mu kupimo nove, ja kažem – fali im to što su pukle pa izgleda ko neki stari starac, a nije.
I eto, da ne bude da samo nešto izmišljam – ne bi’ te ja više zadržavala. Ako doneseš – doneseš, ako ne doneseš, pa donećeš dogodine. Mislim, ako zaboraviš ili zakasniš – stariji si čovek, sve ok, razumeću.
I ako bi mogao da se setiš gde smo prošle godine ćušnuli one ukrase za jelku, javi nam nekako, sve kuće okićene samo naša nije, Beba mi probi mozak ima evo nedelju dana. U podrumu nije, gledala sam.