Duda Alapača: Drugo levo

I prijavi li dete taj prijemni, upitah Gagu pre neki dan. Prijavile smo, reče. Kako to misliš – prijavile ste? Da nećeš i ti pod stare dane da studiraš…? Ma neću, nego znaš kakva je Mrvica smušena, ne zna ta gde je levo, a kamo li fakultet… Sve sam mislila, ako je pustim samu – zakasniće, izgubiće se, izgubiće papire, pare… Spremim se ja, a ona oborila nos, kao – šta sad ja imam da se trpam tu, pa nije ona mala, majka da je vodi za ruku na fakultet. Naravno, blamiram je, al’ šta ću, i mene je moja majka blamirala, pa evo me – živim. Sigurna si da želiš da ideš sa mnom, pita me. Prilično sigurna, kažem.

Autorka teksta: Duda Alapača

Elem, krenemo mi na vreme, a težak neki dan, vruće, kiša samo što nije udarila, ne pitaj. Parkiram na Kaleniću, računam – blizu je, prošetaćemo. Al’ Dudo, ni ulice nisu više gde su nekad bile… Nekad sam znala taj kraj k’o svoj džep, a sad… Ajd’ uzbrdo, ajd’ nizbrdo, ma jedva nekako nađoh ulicu. Neka velika zgrada, vidim omladina neka ulazi, izlazi, reko, stigli smo – sačekaj me ti tu, na klupi, a ja odo’ da se raspitam šta nam sve treba.

Uđem unutra i pravo na šalter. Piše lepo ‘’informacije’’. Vidim, simpatična neka ženica radi, a sirota, dal’ je klimaks drma, šta li, uglavnom – gola voda. Maše se nekom fasciklom, samo što se ne sruši iza onog stakla. Dobar dan – dobar dan. Ja došla da prijavim, kažem. Koga, pita. Dete. Dete..? Pa da. Imam sve papire, dodam i stanem da kopam po tašni. Usput, upitam jel’ ima gužve. Ne pitajte, gospođo draga, veli. Poludeo svet načisto, to samo stižu novi i novi… Pa jeste, složim se, kad je popularan smer, svi onda ‘oće na taj… Vidim ona ne komentariše, samo maše onom fasciklom. Samo da nađem svedočanstva, kažem. Ona se začudi. Imate svedočanstva…? Da, da, četir komada, potvrdim. A dete, gde je..? Eno je ispred, čeka me na klupi. Moraće da se pojavi, reče žena.

Je li spremna, upita. A otkud znam, slegnem ramenima. Kaže da se spremala, silne smo novce dali, mesecima je išla… al’ ajd’ znaj… Jedne godine traže ovo, druge ono, a ima tu i malo sreće, sve zavisi kako se zalomi. A otac, šta je s njim, upita žena. Ah, otac k’o otac, znate kakvi su muški, njih to ne zanima… kaže – idi ti, reši to s njom… Bogami će morati da dođe, prekide me žena. Kad su prijave u pitanju, potrebna su nam oba roditelja. Znate, nije se s tim šaliti. Uzimaju se izjave… Kakve izjave, zgranem se. To nigde nije pisalo… Gledala sam sajt… evo pogledajte spisak – uverenje o položenom maturskom ispitu, svedočanstva sva četiri razreda, izvod iz matične knjige rođenih…

Žena se zaceni od smeha, šišti i pišti, a sve prevrće očima, pa tačno sam mislila – ugušiće se, jadna. Taman uhvati malo vazduha, vidim – hoće da kaže nešto, al’ ne može i bog. Počnem i ja od muke neke da se smejem, šta ću… Priđe nam i obezbeđenje. Jel’ ovde sve u redu, pita. Žena odmahnu rukom. U redu je, Slavko… Nego, recite vi meni – šta ste vi došli da prijavite…? Fizičko, emotivno, vršnjačko…? Tu se ja tek nađoh u čudu. Ama, ja sam… mi smo… ja sam došla da prijavim dete na prijemni. Slavko i žena se pogledaše saučesnički.

To vam je zgrada do nas, objasni Slavko. Zgrada do… a šta je ovo..? Ovo je, gospođo, centar za socijalni rad. Molim…? Nije fakultet..? Nije. Dudo, došlo mi u zemlju da propadnem. Ne pamtim kad sam se tako slatko ismejala. Stomak me zaboleo. Izađem iz one zgrade, sednem kod Mrvice na klupu, ona me belo gleda, kaže ‘’mama, jesi dobro’’… Dobro sam, ali zamalo ti da nagrabusiš… A kad bolje razmislim, koliko mi je živaca pokidala u ovih mesec dana, pa tačno sam trebala neku službenu belešku sastaviti… Čisto da se zna, da mi ne kaže sutra da ništa nismo uradili za nju… Mislim, imamo i mi, roditelji neka prava, a ne samo ‘’daj mama za ovo, daj mama za ono…’’

Ispričam joj tu šta je bilo, sve se nanovo smejući sama sebi. Ona me gleda mrtva ozbiljna. Bože, mama, kakav blam, kaže. Pa dobro, blam, neblam – sve je to za ljude. Nego, evo ti ovi papiri, pa ti idi sama vidi šta treba. Eno ti je škola tamo levo. A ti, šta ćeš ti…? Ja ću lepo da te sačekam ovde na klupi. Sigurna si da ne želiš da ideš sa mnom, upita me. Prilično sigurna, kažem i mahnem za njom.  Znaš, Gago, mi mnogo nekako dvorimo nad tom decom, a eto, treba ih nekad pustiti da se sami bore za sebe, rekoh. Ništa joj neće biti. Njoj neće, reče Gaga. A ja ću završiti na nervnom… Samo još da položi taj prijemni, uzdahnu Gaga. Položiće, rekoh. Sigurna si..? Prilično sigurna. Kako znaš..? Tako, lepo, znam.

Duda Alapača: Velika, najveća matura