Duda Alapača: Duže od tri minuta

Da je put do pakla popločan dobrim namerama, uverila sam se koliko još prošle nedelje, kada sam Milanci uvela novi digitalni super premijum paket za teve. I šta će meni to, pitala je i zbunjeno obrtala daljinski u ruci. Kako mama, šta će ti…? Treba ti. Sad imaš sve programe, imaš i internet i besplatne pozive u mreži i možeš da premotavaš sedam dana unazad… Šta da premotavam? Bilo šta, mama. Propustiš seriju, samo klik na dugme i eto je, gledaš sve što želiš, kad želiš, koliko želiš… Šta imam da premotavam, frknu Milanka. Znam u kolko je sati Gumuš, sednem, odgledam – to je to. Šta će meni premotavanje… Ok, mama, bićeš ti meni zahvalna za ovo jednog dana.

Jednog dana. Možda. Ali ne i danas. I ne juče, kad me je pozvala i rekla da joj maknem onu skalameriju iz kuće kako god znam i umem. A što mama? Kako što..?! Kako što, Dudo!? Ja sam naučila na moj stari televizor i na moj stari daljinski. Ovo sad ništa neće kako ja hoću. Šta “neće“, mama…? Ne znam. Stisnem jedinicu, kaže – nema signala, stisnem crveno – ugasi se. Evo sad sela, hoću da pogledam seriju, a on ni da bekne. No signal. Kako bre, majka, no signal, pa jesmo sve lepo sinoć namestili…? Sinoć jesmo, al’ sad evo neće. Dobro, mama, rekoh i udahnuh duboko. Jesi zvala kol centar…? Nisam, ne umem ti ja s njima… da mi se barem javi neko živo čeljade, nego “ako želite pripejd, stisnite jedan, ako želite postpejd, stisnite dva, ako hoćete na engleskom, stisnite tri…“ i sve ti ja to Dudo, lepo ispritiskam, kaže – svi operateri su zauzeti, čekanje na javljanje operatera je duže od tri minuta. Svirala mi ona muzika pola sata, ma misliš ti da se neko javio…? Mama, kod njih se uvek čeka…. Znam, al’ meni je prošla serija, Dudo, o tome se radi!

Dobro, mama. Ajde uzmi sad daljinski i pritisni crveno dugmence. Koji daljinski? Stari ili novi? Novi. Koji mi je sad novi, kuku meni, reče Milanka i tačno mogadoh da zamislim kako se, s druge strane žice, preznojava. Mama, novi je onaj koji nisi stigla da uviješ u celofan. Ko kaže da nisam, usprotivi se moja majka. Dobro, uzmi onda onaj veći. Onaj manji više ne koristiš ni za šta, on ti više ne treba. Uzela, reče. Dobro, ajde pritisni crveno. Koje crveno, ima tri. Nema, mama, tri. Crveno u gornjem levom uglu. Pritisla sam, reče. I…? I ništa. Jeste stavili baterije? Bože, Dudo, za šta me ti držiš…? Aha…! Ček, evo, evo… lampica se neka upalila…! Dobro i…? I ništa. Opet no signal. Ok, mama, ajmo sad ovako. Ima li neki dugmić na daljinskom da piše “source“? Šta da piše? So-ur-ce. Pa ne vidim ti ja ovo ništa bez naočara… Stani… E… evo piše pover. Nije to mama, ne treba nam pover. Source gledaj. Tamo negde oko onog velikog dugmeta na sredini što piše “ok“… Oke vidim, al source nema. Ne može da nema, mama, mora biti. E vala nema, Dudo, znam valjda da čitam. Mama… Ajmo ovako… jel’ tata tu…? Jeste. E daj mi tatu.

I tako… dade mi tatu. On se kao razume. Ponovih s njim sve redno. I crveno dugme i ok, i sve i opet ne nađosmo ni source ni signal ni ništa. Na kraju u deset uveče, na pravdi boga, sedoh u kola i odjurih da im pronađem nesrećni signal. Mama, gledaj vamo sad! Evo ga, ovo je source, tu klikneš i onda izabereš ha-de-em-i. Kad klikneš HDMI, imaš sve kanale. Ako ćeš da premotaš, pritisneš tu, ako ćeš da sortiraš kanale, stisneš ovo, ako ćeš pauzu, ovde… Milanka samo klima glavom i mudro ćuti, a vidim, ništa se ne razume. Isto je tako mudro klimala kad je tata pre jedno tri’es’ godina učio da vozi. Ovo ti je kvačilo, ovo ti je kočnica, ovo gas. Jesi zapamtila? Jesam. Sela Milanka u kola, umesto na kvačilo, legla na gas i gađala u žardinjeru. Toliko o jasnoći. No, ne dadoh se pokolebati. Stojadin je ipak nešto komplikovanija spravica od daljinskog. Pokaži mi gde pališ, upitah je. Ona pokaza prstom crveno dugmence. Dobro, znači, sad ti je jasno? Bože, Dudo, za šta me ti držiš…? I zašto pričaš tako usporeno sa mnom? Nisam debil, devojko. Znam, mama, ali – jel ti sto posto jasno…? Ma milijardu posto, reče Milanka. Samo ti meni pusti seriju i ništa ne brini. I tako – nađoh ja seriju, premotah na početak, izljubismo se i ja krenuh kući.

Ne stigoh ni do trećeg semafora, zvoni mi mobilni. Mama. Kaži, majka, rekoh i ponovo uzeh vazduh. Dudo, opet neće…! Kako, bre, mama, neće, pa jesmo sve lepo namestili..? Ali Dudo, ništa nisam dirala, života mi, samo se ugasio. Sam od sebe se ugasio? Sam. Ništa nisi dirala? Ništa, Dudo, očiju mi. Ja sam dir’o…! – začu se tata. Samo sam hteo da pojačam. Jeste, Dudo, on je… ja kažem, nemoj, nije to dugme, a on zapeo k’o mutav, kao on mi se razume u tehniku… Ok, mama, stižem za pet minuta, rekoh i dadoh migavac. Eto ti, skoči Milanka na tatu. Samo mi dete sekiraš… Vidiš li koja su doba, sad mora da se vraća opet… Kad će stići kući…?

Vratih se i ponovih sve ispočetka. Crveno dugme, pa source, pa HDMI. Gumuš se pokaza. Majka odahnu. Eto, rekoh. Sad je u redu. Ne dirajte ništa, kad završi serija, ugasite i to je to. Dogovoreno? Dogovoreno. Sedoh opet u kola. Mobilni zazvoni. Kuća. Molim, Bebo… Mama, gde si..? Tu sam. Vozim, kaži brzo. Mama, trebaju mi tempere hitno, za sutra. Tempere…? U ovo doba? I tek mi sad to kažeš…? Gde da nađem tempere u jedanaest sati, zaboga? Ali mamaaaa, dobiću jedan… Telefon ponovo zasvetle. Čekaj, Bebo, baka me zove… Ostani na vezi… Halo…? Molim, mama…? Dudo… Dudo, ja sam slučajno sela na daljin… Mama… Molim..? Ostani na vezi, molim te. Hoću, jel’ sve u redu? Jeste, Beba mi je na holdu… Ništa ja tebe ne razumem, reče mama. Nema veze, sad ću reći Bebi da te pozove, ja ne mogu da pričam, vozim. Halo…? Bebo? Molim te, pozovi baku i pomozi joj oko daljinskog, opet su nešto zeznuli. A ako traži tebe…? Reci joj… reci da je čekanje na javljanje operatera duže od tri minuta.