DUDA ALAPAČA: Godišnjica mature

Negde u podsvesti, čula sam da telefon zvoni. Prvo fiksni, besomučno, do kraja, a zatim mobilni. U glavi mi je bubnjalo i nisam pomišljala da se javim. Ko je – da je, pomislila sam, zvaće ponovo. Još uvek sam dolazila sebi nakon burne noći, tačnije celog burnog vikenda i nisam imala snage da podignem glavu. U subotu sam slavila godišnjicu mature, u nedelju bila na svadbi, danas bogu dušu… Taman sam se okrenula na drugu stranu, kad je Vlada ušao u sobu i pružio mi slušalicu. „Caca“, šapnuo je: „Kaže da je hitno!“ „Ma nije ništa hitno“, reče Caca, „nego, samo da vidim kako ste se provele. Gaga je nedostupna, pa…“ E pa, ako je ona nedostupna, a ja se ne javljam na telefon, to može značiti samo jedno – super smo se provele.

Šansa za ličnu promociju
U petak sam opet zaginula na poslu i bila sam spremna da ne idem na tu proslavu mature, ali Gaga nije htela ni da čuje. „Slušaj“, rekla je: „Ovo sad nam je jedinstvena prilika da kažemo kako smo uspele u životu. Imamo posao, stan, muža, decu, kola, završile smo škole… Za pet godina, možda nećemo imati sve to.“ Pametna moja Gaga, pomislila sam, kako ona konstruktivno razmišlja. Meni nije ni palo na pamet da mogu da se pohvalim ovim što imam. „Ali“, rekla sam, „nemam šta da obučem. Nisam ništa kupila, nemam ideju šta bih mogla…“ „Gde su ti one tvoje crne satenske cipele, s visokom petom?“, upita Gaga. „Tu su, što…?“ „Da obuješ samo njih, izgledaćeš kao avion.“ Da nisu dva broja veće od njenih nožica, sigurna sam da bi mi ih do sada maznula. Ovako, koristi svaku priliku da im se divi. „Ok, imam cipele, ali šta ću gore…?“ „S tim cipelicama“, primeti Gaga, „gore možeš i da se zamotaš u peškir.“

Idem, i tačka!
Vladi baš nije bilo najpravije. „Pa što ideš, pa kako ćeš da se organizuješ, znaš da u nedelju imamo svadbu, bićeš umorna, previše je to, da putuješ i tamo, i ovamo…“ No, nisam se dala pokolebati. Sad kad sam rešila, idem. „A kad se vraćaš?“, upitao je. „Sutra ujutro.“ „Sutra ujutro?“, skoči on kao oparen. „Što? Pa neću valjda pravo iz kafane kući. Sve smo se dogovorile, spavaćemo kod Gaginih.“ „Dobro, dobro, nisam ja ništa rekao, samo…“ Samo si se uplašio da bi žena mogla svašta da uradi ako je pustiš da prespava van kuće, pomislila sam. Stari dobri Vladimir, nakon toliko godina čitala sam mu misli bolje od Hudinija. Međutim, to ništa ne menja – kao što rekoh, idem i tačka. I tako, u subotu ujutro, počeše pripreme. Sat sam navila u sedam, ali po običaju, ustala sat kasnije. Oprala kosu, popila kafu, poljubila muža i dete, pa preko vrata. Gagu sam pokupila ispred zgrade i vožnja je mogla da krene. Na autoputu sam svratila na pumpu, sipala gorivo i namotala kosu na neke papilotne. Gaga je htela da umre od smeha. „Kako ćeš tako da voziš, s tim čudom na glavi?“ „Što, kad može Madona, mogu i ja!“ I tako, cerekale smo se kao dve klinke, šegačile na račun starih vremena. Ipak, ne slavi se petnaest godina mature svaki dan.

Bez vaganja, molim!
Elem, mi tamo, kad ono – samo sedmoro iz četvrtog devet došlo. „Bruka“, kažem Gagi, „mi mogle da zapucamo iz belog sveta, a ovi što su u komšiluku ni da se jave. Al’ dobro, šta je – tu je.“ Razredna ista, nije se promenila sekunde jedne. Izljubismo se, pa u učionicu. Sve isto, isti hodnici, stepenište, ispisane klupe, sve… „Ovi što nisu došli“, veli razredna, „dobiće po neopravdan, a vi što ste tu, da čujem, kako živite…“ Nakon što smo saznali gde je ko, šta radi, ko se oženio, udao, razveo, ostavismo razrednu u zbornici i odosmo na kafu u obližnji kafić. „Ok“, rekoh, „koja je poenta ovakvih okupljanja? Da se vidi koliko je ko ostario, ko ima bore, ko je pustio stomak…?! Nije ovo, drugari, nikakav takmičarski skup, pa da vagamo ko se dobro udao, ko nije, ko je pokrenuo sopstveni biznis, ko se najskuplje obukao… Došli smo da se vidimo, da se ispričamo, zezamo. Sutra kad odemo, ogovarajte nas do mile volje, ali sad želim da vidim slike dece, muževa, žena, kućnih ljubimaca, sve… Vizitke, isplatne listiće, izvode iz banke i golden kreditne kartice sačuvajte za neki drugi put.“

Trač partija
I tako, uveče se sastasmo u, nekada bircuzu, danas, gle čuda – elitnom restoranu kraj reke. Slivale su se birane toalete niz bedem, moram priznati, bilo je tu i vrsnih lepotica, ali bogami, bilo je i onih kojima ni najlepše haljine nisu mogle da pomognu. U nedostatku inspiracije, odlučismo se za vino. „Živeli“, reče Gaga. „Živeli“, reče četvrto devet i podiže čaše. „Znaš li da je Gane postao faca?“, šapnu mi Gaga, dok smo popravljale šminku u toaletu. „On…? Pa on je bio najgluplji od svih…?“ „Jeste, al’ vidiš, krenulo mu. Radi u nekoj farmaceutskoj kući, plata do neba, službeni auto, ovo-ono… A Marija, ona iz druge smene, znaš ona plava, lepa…“ „Ahaaa“, kao setih se, da joj ne kvarim priču. „E, ona mnogo loše živi, čula sam da se udala odmah posle gimnazije, rodila dete, pa se razvela, vratila se kod svojih, radi u nekoj piljarnici. Šteta, onakva devojka… A Jeca ima nepodnošljivu svekrvu, alkoholičarku, kažu da ih je tri puta izbacivala iz kuće, i nju i dete i sve…“ „Dobro, dobro“, prekinuh je, pričaćeš mi sve abrove natenane sutra, daj sad da se vratimo, počeće da služe večeru, mrtva sam gladna“, rekoh i izvukoh je napolje. Na ulazu se, k’o za baksuz, sudarismo s Jecom, onom što ima poganu svekrvu. Nastade cika, vriska, izljubismo se, mnogo nam milo što se vidimo. „Pa, kako si mi, šta se radi?“, upita je Gaga. Kao da ti to, alapačo, već ne znaš, pomislih i prevrnuh očima. ‘“Super sam“, reče Jeca. „Udala sam se, muž mi je ekstra, imam dete, posao, napravili smo veliku kuću, imamo bazen, ludilo, ženo…“ „Baš lepo“, rekoh i uhvatih Gagu pod ruku. Samo mi još fali da je upita za svekrvu… I, otkad smo mi to na „ženo“?!

Lom uz zvuke trube
Narednih pola sata, uživali smo u čarima domaće kuhinje. Jeli smo s apetitom izgladnele ekskurzije. Ne stigoh da maknem onaj poslednji ražnjić, kad odnekud banušetrubači i, logično, nastade lom. Nije da sam baš vična tom folkloru, ali kad videh razrednukako kiti muziku, nemadoh kud, ustadoh i ja. Ako žena, koju smo četiri godine smatrali kiborgom, bićem poslatim sa druge planete samo da nam zagorča život, i koju pamtim po dva pepito kompleta, može sada da lepi „crvene“ trubačima na čelo, pa šta onda ja čekam? Hihihihi, kikotale smo se u liftu, negde oko pola šest. Gaga na jedvite jade pogodi ključ. „Psssst“, probudićeš matorce, prekori me. Ušunjasmo se u kuću, polako, na prstima. „Pazi da ne zveckaš ključevima“, rekoh. Uz prigušen kikot uvukosmo se u dnevnu. Poslednjim atomima snage skidoh šminku. „Dudo, sine, raspremila sam ti krevet u Gaginoj sobi“, začu se odnekud. Gaga i ja se pogledasmo. „Veliš –
spavaju…?“

Erupcija u glavi
Nakon nepuna četiri sata sna, tačnije košmara, u kojem su se preplitale kolege s posla, četvrto devet, a na momente čak i Vladina majka, ustadoh s neopisivom glavoboljom. Dok sam preturala po torbi tražeći brufen, analgin, baralgin, bilo šta što bi sprečilo erupciju u glavi, Gaga proviri u sobu. „Auuu“, reče, „najgora si od sve dece. Kako ćemo ovakve kući, crna Dubravka?“ „Lepo“, rekoh. „Ti drži volan, a ja ću da menjam brzine.“ „Deco, dooooručak…“, začu se iz kuhinje. „Joj, reci joj da nisam gladna, ja stvarno ne mogu da zinem…“, stadoh da se branim. Stomak mi se stezao dok sam je gledala kako debelim slojem marmelade maže treću krišku hleba. „A ti?“, upita ona. Odmahnuh rukom, a usta mi se pretvoriše u kiselu grimasu. „Manje vina, manje vina“, reče Gaga i nastavi da maže. „I kako je bilo?“, upita me Vlada. „Kako? Lepo. Videli smo se, popričali, znaš već…“ „Jesu li bili iznenađeni što te vide?“, nastavi muž da me ispituje. „Pobogu, Vlado, jesam bila autsajder, ali ne baš toliki. Nekima je čak bilo i drago što me vide“, rekoh i počeh natenane da mu prepričavam sve, od svečanog časa pa nadalje. Za svaki slučaj, preskočih deo sa trubačima i papilotne. „I tako“, velim mu, „pitaju me kako živim, kako sam, a ja kažem: ‘Super sam. Udala sam se, muž mi je ekstra, imam dete, posao, napravili smo veliku kuću, bazen, ludilo, ženo…'“