Duda Alapača: Idi,idi nesanice

Kako vreme prolazi, moja majka sve više počinje da liči na moju baku. I to ne samo fizički, likom ionako nikada nije bila na nju, više je vukla na očevu stranu, ali ovo drugo – sve preslikano.

Prvo, malo malo pa eto ti je s nekom pričom o boleštinama. Te bolestan ovaj, te bolestan onaj, Nadi nešto našli, ne znaju šta je, pa zvala je neka strina sa sela, jesam li čula koga su “oterali za Beograd“… Nisam, mama. Kako nisi? Tako, nisam, nemam kad da slušam abrove.

Nisu to abrovi, Dudo, to ti je stric. Kako sad stric? Nije važno, Dudo, rod smo. Blizak. Da odeš da ga obiđeš u bolnicu. Joj, bre, Milanka, možeš li ti da ga obiđeš, ne znam kud udaram! Znaš da su posete od dva do tri, znači, treba da uzmem slobodan dan da posetim nekoga kog sam poslednji put videla pre petnaest godina! Red je, Dudo. A kad je red, što ga ti ne posetiš? Ja ne smem u bolnicu. Što? I otkad to…? Ne znam, Dudo, stade da se prenemaže Milanka. Sve me neka jeza spopadne kad pomislim kako sam ih sve po bolnicama posećivala i nosila supe u tegli i pekla kiflice i gibanice i hranila ih na kašiku, tamo i kupala i presvlačila, kad niko nije hteo. Ne mogu više ni ja, Dudo. Dosta sam ja bila najbliži rod. A i nešto me žiga ispod leve plećke ovih dana.

Žiga je ispod leve plećke? Prošle nedelje mi je kukala kako je boli noga. Onda je sama sebi dijagnostikovala uvećanu jetru. Pipanjem, bez ultrazvuka. Pre petnaest dana je “imala“ napad slepog creva. U tri ujutro. Mama, ne možeš da imaš napad slepog creva kad ti nemaš slepo crevo! Operisala si, je li tako? Tako je. Pa kako onda možeš tako nešto da kažeš? Ne znam, Dudo, u medicini je sve moguće. Eno, bila jedna žena tamo u selu, trideset godina nisu mogli da imaju decu, kad su već zašli ohoho u godine, ona ode kod lekara, mislila – menopauza, kad ono – trudna! A rekli su joj da nikad neće imati dece.Znam, mama, al’ jedno je dete roditi a drugo je to tvoje. Jeste… Moje je uvek “drugo“… Biće tebi žao kad baciš šaku zemlje za majkom.

Aaaaaaaaaa…! Mama, samo nemoj sad to! Samo mi nemoj “šaku zemlje“ pominjati. Ista si baba. Isto je i ona pričala. Još mi samo reci da si odabrala haljinu koju želiš da ti obučemo… Nisam, al’ znaš ona teget, tričetvrt rukavi, dole suknja do ispod kolena… Mamaaaaaa…! Ti si morbidna! Nisam, stara sam. Bolesna. Nisi. Ni stara ni bolesna samo imaš mnogo slobodnog vremena i nula obaveza. Šta misliš zašto mene ništa ne boli, upitah. Zašto. Zato što ustajem u šest ujutro i moram da se nacrtam na poslu kako znam i umem. Nađi sebi neku zanimaciju, mama. Ozbiljna sam. Ili lezi spavaj, vidiš koja su doba.

Sutradan sam otišla do nje. Dočekala me s podočnjacima do kolena. Šta ti je, mama…? Ništa. Ti kažeš – nađi zanimaciju, i ja našla. Sve sam lepo ormare presložila, pola bacila, pola podelila. Ostavila nama da imamo koliko da nismo goli, eto. I to si radila sinoć..? Da, do šest ujutro. Posle sam se razbudila, san neće na oči pa neće. Ih, mislim se, da je meni da mogu da vilenim tako po celu noć, gde bi mi bio kraj…

Imaš li kakvu tabletu, upita Milanka. Imam kafetin… Ma ne to… Mislila sam – imaš li šta za ovo moje spavanje, ovo što ne spavam…? Ma, ajde mama, molim te, jednu noć nisi spavala i odma hoćeš tablete…? Nije jednu… Deset dana ne spavam. Uopšte..? Ma dremnem, sat dva i onda hodam po kući k’o luda Nata. Umorna sam a ne mogu da zaspim. Znaš li kako je to? Ne znam, mama. Umorna sam i zaspim kako ugledam krevet. Da naprave neke od kojih čovek može da ne spava, ja bi’ se prva prijavila.

Vidi, ako to potraje, vodim te kod lekara, da vidimo šta je. Ali još nije vreme za paniku. Do tada, predlažem da pređeš kod mene na par dana, a ja da ostanem ovde s tatom. Dok opereš i nahraniš i ispeglaš one moje nemani, ima da padneš k’o pokošena u krevet. Ja u devet uveče belu mačku ne vidim.
Šta piješ to…? Brufen, cepa me glava ceo dan. Daj i meni, reče Milanka. Što će ti, šta te sad boli…? Ništa, al’ daj mi za svaki slučaj, da imam za kasnije. Dug je dan, zaboleće me nešto već. Bože, kakav si ti bolid od žene…?! Ne prizivaj..! Čekaj, čekaj, biće tebi žao kad bac…. Mamaaaa…!!!