Duda Alapača: Imati ili biti

Ja sam sedamdesetsedmo. Rođena sam čak tamo u ’’onoj Jugoslaviji’’. U zemlji koja se protezala od Triglava do Đevđelije. U zemlji u kojoj su naši dedovi odlazili na radne akcije, Brčko-Banovići i taj rad. U zemlji jednog Ćopića, Andrića, jedne Desanke, jednog Krleže, u zemlji Bijelog dugmeta, Azre i EKV-a. Na kraju, u zemlji Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka i Želje…

Odrastala sam bez ajfona, fejsbuka, bez društvenih mreža. Kad sam bila mala, čuvala me baba, jer je mama morala na fakultet. A moja baba baš i nije imala Montesori metode, ako me razumete. Tačno se znalo, šta sme i šta ne sme. Kad baba nije mogla, išla sam u vrtić iliti obdanište i družila se s drugom decom. Često su me ostavljali i kod komšinice, jer tada je komšiluk bio isto što i rod rođeni.

Pila sam česmovaču, jela prženice, igrala se lastiša i išla u krevet u pola osam, posle crtanog.
I dan danas imam ožiljke na kolenima od one zaboravljene dečje zanimacije – veranja po drveću.
Nisam nosila markirano. Nisam ni znala šta je to ’’markirano’’. Oblačili smo se u Ateksu i Varteksu. Nosili smo stvari starije braće i sestara i nikog nije bilo sramota. Zimske jakne se nisu nosile jednu sezonu, zimske jakne su se nasleđivale, bokte. Nismo imali mnogo, ali bi se uvek našlo za onog ko ima manje od nas.

Nisu me dali na časove engleskog s dve godine. Nismo imali Helen Doron. Moja osnovna škola zvala se “Bratstvo i jedinstvo“. Nisam bila vunderkind, niti sam imala sve petice, ali te ocene što sam imala – bile su samo moje jer, sa mnom niko nije radio zadaću. Moja učiteljica Sena, nosila je borosane i imala punđu kao Jovanka Broz. Gledala sam je kao boga oca. Stid i strah bile su realne emocije. Životne.

Nosili smo plave kecelje i amblem škole na reveru. I gledali dva-tri programa na teveu, od kojih je kulturno-obrazovni bio i kulturan i obrazovan. Imali smo spikere. Prave, kulturne, školovane voditelje. Danku, Miću, Dunju, Mlakara…  I sadržajne emisije. Branka Kockicu, i Kolariću Paniću. I Zmajeve dečje igre. I Bajforda koji je više voleo Beograd nego rodni Solzberi.
Moji su svake godine išli na odmor u drugo mesto. I svuda smo imali prijatelje. I u Ljubljani, i u Splitu i u Kninu, Skoplju, Sarajevu…

I nije bilo nikoga ko nije išao na more. Išli smo svi. Neko stojadinom, neko vozom, neko jugićem, ali – išli smo. Javljali smo se nastavnicima na ulici. Ustajali starijima u prevozu. Imali akcije skupljanja starog papira subotom. Škola i kuća su bili jedno. Roditelji i nastavnici na istoj strani, sa istim ciljem – da od nas stvore ljude. Nisam smela da odbrusim majci i ocu. Nikada. Jer – znalo se ko je koga rodio.

Naši su roditelji živeli spokojno i nekim ustaljenim redom. Škola, fakultet, vojska, udaja, posao. I tako, dan po dan, od sedam do tri, lagano su stizali do penzije, načeti ali očuvani, da požive još koju deceniju, negde tamo u zavičaju, međ’ šljivama.
Od raka se retko umiralo. Kad umre kogod mlad, svet bi se čudio.
U ono vreme, imati ili biti – nije bila stvar izbora.
Možda nismo imali, ali smo barem bili. Ljudi.

Kažu mi da nismo ispali dobri i da je cela ta naša generacija kriva za ono što je došlo kasnije.
Da smo, zahvaljujući nama takvima, upravo tu gde jesmo. Da nam je zbog nas takvih loše. Jer nismo znali da se izborimo za sebe. Jer smo se, umesto da uzvratimo, sklanjali. Jer smo imali tu neku submisivnu crtu, koja nas je, eto, skupo koštala.

Dobro. Neka bude da ste u pravu, ako će vam zbog toga biti lakše. Evo, mi smo krivi. Ako ćete zbog nas ’’takvih’’ lakše podneti činjenicu da živite u zemlji koja je sedam puta manja od one u kojoj ste rođeni. Ako će vam biti lakše što od Grdelice do Kuzmina stižete za nekoliko sati, s čekanjem na naplatnim rampama i što je sve pre i posle toga neka druga geografija. Neka bude, jer se stidite svega od pre, jer želite da zaboravite staru istoriju, a da novu još niste stvorili. Ali… da li baš možete da se zakunete da nam je danas bolje? Da nam je nekada bilo baš toliko loše? Da li ste sigurni da ste sigurni?

I kada ste zadnji put spavali u parku, na klupi…? Znam, ’’svakakvih budala ima’’. Jer to više nije ista zemlja. Nisu isti ljudi. Čak se ni moja osnovna škola više isto ne zove. I više niko ne mari za Ćopića, Krležu, tek retki priznaju da su ih nekada čitali. A i to samo što su morali, bilo u lektiri. Danas na sajmu knjige prodaju starlete. Nemamo koga da stavimo u udžbenike. Na raspolaganju su nam stotine kanala na kojima gosti bezobzirno upadaju jedni drugima u reč, a voditelji govore “čak štaviše“. Danas živimo i družimo se i odrastamo i umiremo na društvenim mrežama. U rijalitima. Hranimo svoje male umove i velike sujete nekakvim lajkovima. Broj pratilaca je postao merna jedinica za sreću.

Živimo u svetu u kome smo svi stručnjaci. U svetu u kome je potrebna diploma da se odgaji dete. U svetu koji nam ograničava resurse, zagađuje vodu, truje zemlju, zaprašuje sa svih strana… Udara na mozak. Prezire empatiju. U svetu u kome ne znamo ko živi vrata pored nas. U svetu u kome nam je sve dostupno. Na dohvat ruke. Ništa se ne krije. I nikog više nije stid, niti se iko ičega plaši.

Živimo u svetu u kome naša deca nisu nevaspitana, naša deca su svoja i napredna. Naša deca imaju karakter. Naša deca su predmet našeg obožavanja. Mali bogovi kojima se klanjamo. Ispunjavamo želje i željice. Branimo ih, pravimo od njih nesposobne jedinke.
Psujemo sve po spisku onoj učiteljici, jer kako je, zaboga, smela da mu da trojku…? Jeste, sve je znao, sutra ima da joj odem u školu, pa ćemo da vidimo… I što da mu ne kupim patike od dvesta evra…? Pa šta ako nemaju druga deca? Jesam im ja kriv što nemaju…? Čuj – ne može mobilni u školu? Ko si ti da zabraniš mom detetu da nosi mobilni? Jel’ to tvoj mobilni, šta…? Gde je direktor? Želim da razgovaram s direktorom. Kako – ko sam ja…? E, sad ćeš da vidiš ko sam ja…

I neka bude da smo baš mi gajili baš tu decu koja danas ne ustaju ni rođenoj majci u prevozu.  I neka bude da to što skače i dernja se na oca, nije bezobrazluk već pravo glasa. I neka bude da smo svi isti i ravnopravni. I da ne mora baš sve da ide redom. I neka bude da nismo bolesni.
I da nije svaki peti na onkologiji. I da ne umiremo od srca, sa četrdesetidve. I da nas roditelji ne sahranjuju. I da se eto kao ne čudimo kad ko prebaci preko šezdeset. Dočeka penziju. Vrati se u zavičaj. Ukoliko je zavičaj još uvek na istom mestu.

Neka bude da su naši roditelji krivi za to kako smo mi ispali. Neka i mi budemo krivi za ono kakva će naša deca sutra biti. Neka bude. Ako je tako lakše. Ali, imati ili biti – danas jeste stvar izbora. Možda više imamo, ali sve manje jesmo.