Duda Alapača: Iz druge ruke muž

Skandal…! – reče Milanka i skide naočare. Ama da je ona u godinama, pa da je više niko neće, pa i nekako. Da je ružna, glupa, neobrazovana, udovica, da nema braće, rodbine, pa i to nekako… Ali onakva devojka, pa da se uda za razvedenog…! – zavapi moja majka i podiže obe ruke uvis. Bože, mama, šta ti je… pa nije to k’o nekad, danas se devojke udaju za koga hoće. Šta ima veze ako je razveden…? Ima veze, Dudo moja, ima veze. Em stariji, em razveden, em decu ima… Pa što će to njoj u životu..? Mogla je na svaki prst po jednog da ima. Da bira, eeeej…. Pa, mama, ona je izabrala, očigledno. Ako je njoj dobar, i nama je. Da je išta valjao, prva bi ga žena sačuvala, zaključi mudro Milanka. Moram da popijem presolol, reče mama i stade da kopa po torbi. Evo, tačno oće srce da mi iskoči.

Piše: Duda Alapača

Dobra moja mama. Ništa ne razume. Nisu to više “ona“ vremena. Danas više razvedenih nego ženjenih, ako ćemo pravo. I ne znam šta uopšte ima protiv razvedenih muškaraca..? Čuj – da je valjao, prva bi ga sačuvala..? Čovek probao, nije išlo, pa nije smak sveta. Zaljubili se, odljubili i živeli srećno do kraja života. Razdvojeni. Ali Milanka ima neku čudnu averziju prema svemu što je “drugo“. Ta nije umela čestito ni da se raduje mom drugom mestu na opštinskom takmičenju iz engleskog, u onog tatinog stojadina nije sela što nije rekla da tata nije “prvi vlasnik“, jednom sam je uvukla u neki seknd hend, pobegla je brže bolje kad sam joj rekla da su to stvari iz “druge ruke“, tako da nije ni čudo što joj ovaj seknd hend mladoženja nije po volji.

A muž iz druge ruke uopšte ne mora biti tako loš. Prvo, čovek je preležao sve dečije bolesti koje mlađani supružnici preležati mogu. Naučio je lekciju. Možda na teži način, ali je naučio. Lakši je za rukovanje. Razume sve što nije razumeo iz prve. Ne ponavlja greške (osim ako nema grešku u hromozomu). Zna da sluša. Ne postavlja glupa pitanja. Ima prošlost, to stoji, ali zaboga, zar mu zbog toga treba zabraniti da živi, diše, ženi se..?

Drugo, razvedenog čoveka nećeš morati iznova da učiš kako da izlazi na kraj s porodicom, poslom, obavezama – on je sve to već prošao, naučio. Neće praviti problem zato što mora da baci đubre ili okupa dete. Neće se duriti ako spava na kauču. Posle godina i godina izgnanstva po podstanarskim sobama, biće srećan ako ponovo svije gnezdo. Ići će u krevet kad i ti. Bićeš mu preča od utakmice i lige šampiona. Provodiće više vremena s tobom. Pokušaće, zaista će pokušati da te razume. Neće kao neki napireni ćuran ići okolo – ponosan i uvređen, siguran da je samo on u pravu. Neće se stideti da priča o svojim brigama, strahovima… Biće zahvalan. Uz malo sreće, hvaliće čak i supu iz kesice. I to onu sa slovima. Kad smo kod slova – paziće šta priča. Jer on zna koliko pogrešna reč u pogrešno vreme može da povredi. Neće se tek tako kockati. Umeće da primeti novu frizuru, haljinu ili ruž.

Treće, ako je već bio ženjen, pa rešio da proba ponovo – pa biće da stvarno veruje u srećan kraj. I da je hrabar kad se ne plaši da pokuša ponovo. Uostalom, ti ‘’drugi brakovi’’ obično traju do kraja života. Ja evo već godinama imam jednu košulju koju sam kupila u seknd hendu. Jeste, nije bila nova, u početku mi je bilo teško da zamislim da je neko nosio pre mene, često sam umišljala da ima taj neki miris koji nikako ne mogu da izbijem iz nje, pitala se gde je i šta prošla pre nego što je stigla do mene, ali – dopala mi se. Dopala mi se više od bilo koje druge, nove. I u njoj sam se osećala dobro. Bila je moja čak i pre nego što je po prvi put bila nečija.

Kad bi se mi, daleko bilo, razveli, jel’ bi se ti ponovo oženio…? – upitah Vladu dok smo se gnezdili na kauču. Ne znam, mislim da bi neko vreme iskulirao – reče k’o iz topa. Iskulirao…?! Ako te sad iskuliram po glavi, videćeš ti…! Pa jesi me pitala…? Jesam, pitala sam te, ali nisam znala da si takav kreten… A šta, kao ti se ne bi udala, krenu moj (još uvek) muž u ofanzivu. Otkud znam… Ako bi naišao neko, mlad, lep, nežan i neizbežan… Ali nećemo o tome sada, još uvek smo srećno ubračeni, jel’ da…? A jel’ bi nosio nekad stvari iz seknd henda…? Otkud ti to sad pade na pamet..? Onako, pitam samo. Šta znam, mislim da ne bi’, znaš ono – ipak je to neko nosio pre mene… Dobro, mudar izbor, rekoh. Ja idem da spavam. Dolaziš…? Samo da vidim šta će Barselona da uradi, reče i uze daljinski. Barselona…? Dobro, Vladimire. Samo da znaš – dete ostaje sa mnom.