Duda Alapača: „JeR me kapiraš“

Sedele su ispred mene u prevozu. Takoreći još deca, prosek godina – sedamnaest. Kakva sam, upitala je Leva. Super, odgovorila je desna, prilično nezainteresovano. Levoj je bila potrebna potvrda. Sigurno? – ponovila je. Desna je klimnula glavom ne pogledavši je. A obrve…? Jer su mi dobre…? – bila je uporna Leva. Jesu. Nisi me ni pogledala! – pobunila se Leva i, za svaki slučaj, izvadila ogledalce iz torbe, da proveri. Dobre su, rekla je i odahnula. Kakva sam ja, upitala je Desna. Strava, rekla je Leva i nastavila da proučava obrve, naizmenično podižući čas jednu, čas drugu. Jedva čekam da skupim neke pare, rekla je. Što..? Kako što, pa da uradim usta.

Piše: Duda Alapača

Ne daj mi bože ponovo sedamnaest godina, pomislila sam. Kolika količina nesigurnosti i iskrenog nezadovoljstva na jednom mestu…? U jednom telu..? Golem je to teret, naročito u današnje vreme. Jer – danas mladost više ne ume da bude lepa, jednostavna, dovoljna sama po sebi. Ova nova mladost traži potvrdu. Dokazivanje. Ova Mladost želi da se po svaku cenu dopadne. Svakome. Da bude ista, da se ne razlikuje. Mladost ima dve hiljade pratilaca na Fejsbuku i nula prijatelja. Mladost je navučena na rialitije. Zna ko je ko i šta je šta. Mladost već ima izgrađen stav o svemu. I ne ustaje starijima u prevozu. Mladost se ničega ne stidi. Ničega ne plaši. Mladost jede pa povraća. Ne razgovara s majkom. Oca viđa vikendom. Ne kači zajedničke slike. Negira postojanje bliskih rođaka sa sela. Nikada nije videla kravu uživo. Nosi loše kopije. Želi sve i želi odmah.

Nikom se ne otvara. Niko ne zna da Mladost spava s upaljenim svetlima. Sa zavišću posmatra naslovne strane. Mladosti je jako bitno kako izgleda. Broj lajkova srazmerno je proporcionalan količini samopouzdanja koju Mladost ima. Mladost nikada nije bila zaljubljena. Ljubav je za luzere. I zato mladost želi nova usta. Nova usta znače novih hiljadu pratilaca na instagramu. Mladost zna sve o hijaluronskim filerima. Zna koji puder odgovara njenom tipu kože. Pre podloge obavezno nanosi prajmer. I crta obrve. Mladost nikad i nigde ne izlazi nenašminkana. Nepogrešivo zna kako da vizuelno poveća oči i istakne jagodične kosti. Zato Mladost i izgleda kao da joj je trideset i pet.

Mladost je odvažna. Svaku svoju misao započinje sa JA. Mladost ne čita ništa duže od SMS poruka. Mladost “ne znam“ piše zajedno. Da nije emotikona, Mladost ne bi znala da opiše kako se oseća. Mladost je kul. Plače kad niko ne vidi. Mladost prečesto koristi znači i mislim. Guta samoglasnike dok priča. Mladost ne razlikuje JER od JEL, jer Mladost nije bila času kad su to učili. Mladosti niko nije rekao da je JER uzročni veznik koji pokazuje odnos uzroka prema posledici. Zbog toga, mladost želi nova usta JER nije sigurna u sebe. Mladost danas neće otići u školu JER je to ionako žešće smaranje.

Mladost, iako maloletna, već zna sve kafane u gradu. Mladost leže u pet ujutro a ustaje u dva popodne. Mladost nikome ne govori Vi. Mladost ima oženjenog dečka od četrdesetidve koga nikada neće upoznati s roditeljima. Mladost ne zna šta bi sa sobom JER ne vidi perspektivu. Mladost ne želi da studira JER joj ne pada na pamet da se još četiri godine zamlaćuje s knjigama. Mladost ne zna ko je Dostojevski JER nikada nije ni pokušala da ga čita. Mladost čak ne zna da ne zna. Mladost želi da se dobro uda posle srednje škole JER nema bolji plan. JER ne zna koliko može. JER nikada nije pokušala da od sebe napravi nešto. I proći će godine pre nego što Mladost shvati da je mogla bolje i više, proći će ceo jedan život pre nego što Mladost uspe da pomiri uzroke i posledice i počne ispočetka – ako bude bilo vremena.

Žao mi je takve Mladosti. Iskreno mi je žao. Mi smo bili nekako drugačije mladi. Naše želje su bile Starke i Petstokec. Mi smo čitali nekakve knjige, čak iako nisu bile u obaveznoj lektiri, slušali neku dobru muziku. Naše se pesme nisu nužno rimovale. I nismo bilo toliko ljuti na sve. Između biti i imati, birali smo da budemo.
Možda sam stara..? Možda ne razumem njih danas, isto onako kao što nas nisu razumeli..? Možda ne želim da moje dete odrasta u ovakvom svetu. Možda grešim…? Iskreno – jako bih volela da grešim. Jako bih volela da nisam u pravu. Jer ako na mladima svet ostaje, želim što pre da ostarim. Ne zbog sebe, nego zbog Mladosti. Mislim, JER kapiraš šta hoću da kažem…?

Duda Alapača: Sad više nije ništa