Duda Alapača: Jesam ja bankomat

Jel’ se javilo dete, pitam Gagu sinoć dok smo srkale kafu između dva pljuska. Jeste, jutros. Stigle su, sve bilo dobro u putu, našle sobu, minut do plaže. Pa lepo, rekoh. Škola završena, fakultet upisan, upala na budžet – sad je red da malo i odmori. A ja, skoči Gaga. Kad ću ja da odmorim…? Kako to misliš – kad..? Pa sad, dok ti je dete na moru. Pitaću te ja za neku godinu kad ti pustiš svoje da ide samo na more, dal’ ćeš da odmaraš. Znaš li ti šta je meni sve prošlo kroz glavu od sinoć..? A sve mi levo oko igra, reko’ – neće na dobro izaći.

Piše: Duda Alapača

Prvo, nedelju dana trubim – “Mrvice, spakuj se… Mrvice, daj mi ako imaš šta da se pere… Mrvice, znaš li gde ti je pasoš… Mrvice, ovo, Mrvice ono…“ A Mrvica ništa. Samo joj daj para da ima i sve super. Pa šta sam ja, bankomat…? Juče se pakovala, sat vremena pred put. Ja stojim na vratima, a ona traži pincetu. Kaže, ne može na more bez pincete! Mislim se, ako ti ode autobus, nećeš moći na more nikako, ni s pincetom ni bez pincete… A tek na stanici… digla mi je pritisak na dvesta… Ja krenem za njom na peron, kaže “mama, ne moraš ti baš skroz da me pratiš, znam da uđem u autobus“. Valjda se stidi mene, šta li…? I samo što sam sela u kola, kad zove – veli, mama, ostali mi sendviči na zadnjem sedištu… Ja brže bolje nazad, nosi one sendviče, šta ću, put je to… Uglavnom, celu noć nisam spavala, sve gledam u onaj telefon, kad će se javiti. Pa dobro, Dragana, ne drami. Već je velika devojka, vreme joj je da ide s drugaricama na more. Tamo se stiču nova poznanstva, deca se druže, prave uspomene…

Jelda…? Prave uspomene, upita Gaga. Tako je i Gordanina mala prošle godine otišla na more i znaš šta sad radi…? Mala..? Ne, Gordana. Eno je, gura “uspomenu iz Sutomora“ u kolicima..! Morala je da uzme neplaćeno, da čuva bebu dok joj “dete“ studira. Na pravdi boga postala baba u četrdesettrećoj..! Pa ti onda šalji dete na more! Bože, Gago, pa naše su babe bile babe u četrdesetim… Znam! Znam, Dubravka! Ali ja još neću da budem baba! Mislim, jel’ ti ja ličim na babu…? Odmahnuh glavom. Gaga nastavi. I znaš šta još..? Nije nam dala ni da joj nađemo smeštaj! Znaš da imamo onu maminu tetku tamo, mogla je kod nje, al’ jok… Kaže, one će to tamo na licu mesta naći. Ko zna kod koga će da završe…? Znaš kakvih ludaka ima… sećaš se onog matorog što je nama virio kroz ključaonicu…? Kad..? Kako kad? Kad smo nas dve išle na more. Dragana, iznosiš inkriminišuće dokaze da smo i nas dve nekada bile mlade i da smo putovale diljem ove naše lepe zemlje – sasvim same? Pa kad jesmo, reče Gaga. Al’ druga su to vremena bila…

Nisu bila druga vremena, Dragana. Samo smo mi bile neke druge. Mlađe. Bezbrižnije. Nismo se plašile. Ničega. Nikoga. Zato, pokušaj, molim te, barem pokušaj da svariš informaciju da tvoje dete nije više dete, da ima devetnaest godina i da je vreme da prođe kroz sve to. Da s e izgubi u sasvim nepoznatom gradu. Da ostane bez para. Da pere čaše za sendvič i sok. Da se snađe bez mame i tate. Da se pravi hrabra. Da bude hrabra. Da zakasni na bus. Da sruši stereotipe i predrasude. Da upozna drugačiji svet. Da nauči da se osloni na samu sebe. Da preuzme odgovornost za svoje postupke. Da se bori. Da odraste. I da ima kome da se vrati.

Lepo si to rekla, primeti Gaga. Nedostaje mi moje žgebe. Zar već…? Već. Ček da je pozovem… Nedostupna gospođica! A ja lepo kažem – kupi kredit da mogu da te zovem. Je li to odgovorno ponašanje, a..? Gagili, pokušah da je smirim. Kad smo mi išli na more, nije ni bilo mobilnih. Javljale smo se jednom u tri dana, a i to ako nije mnogo veliki red u pošti. I naši roditelji su preživeli. Preživećemo i mi. Misliš, upita Gaga. Ne mislim, znam. Opet se sprema da padne, reče Gaga. Žiga me ovo levo koleno od jutros, jedva hodam… Ček’, ček’, evo je, zove…! Halo, javi se Gaga… Pile majkinoooo…! Kako ste? Koliko ste daleko od plaže..? Deset evra ležaljka…?!…Pesak je zdrav isto… Jedeš li šta..? Paštetu…? Pa što samo paštetu, pobogu, dete..? Kako to misliš – nemaš para…? Pa šta sam ja, bankomat ili…?