Duda Alapača: Ključ je ispod otirača

Pa, dobro, Dudo, zar mora baš sve na taj Fejsbuk da se okači, upitao je moj muž i nemoćno podigao ruke. Što, šta sam sad uradila…? Šta si uradila? Šta nisi…? ’’Još dva puta spavamo pa more…’’ I, šta ima loše u tome, upitala sam. Ništa. Samo neka svi znaju da idemo. Dobro, rekoh i trepnuh začuđeno. Idemo na more. Objavila sam i šta sad…? Ti ne misliš na lopove? Koje lopove? Lopove, Dudo, one koji prate baš takve naivne kao što si ti. Tipovala si nam stan, upravo. Tipovala…?

Šta ono beše znači – tipovati…? Tipovati znači reći nekome da je gajba prazna. Pa nek’ dođe, slobodno da se posluži. Najbolje još da im i ostavimo ključ ispod otirača, da se ne muče ljudi, da ne razvaljuju…. Ahaaaa… pa ja nisam mislila ništa loše, samo sam rekla da idemo na more, ništa više… Dudo, reče Vlada i pogleda me onako kao debila. Dudili, informacija je sve. Danas se informacije kupuju, prodaju, a ti ih deliš – tek tako. Prosečan posetilac tvog profila zna ama baš sve o nama. I šta smo danas ručali, i šta ćeš sutra spremati i u koju školi nam dete ide i gde radim ja i gde radiš ti… Još samo veličinu gaća nisi objavila, a ovo ostalo – sve na izvol’te.
Jeste, mislim se, baš će sad neko da me zaprati samo da bi saznao kad nismo kod kuće… Mada…svakakvog sveta ima… A i taj što bi došao kod nas, baš bi se ovajdio… Jedva smo skrpili i za odmor… Ali… čekaj…šta ako ipak neko pomisli… A, ne….! Duda ništa ne prepušta slučaju.

Draga gospodo lopovi, napisah. Kao što znate, mi za dva dana idemo od kuće i neće nas biti tamo do početka avgusta. Pošto me muž, Vlada, znate Vladu, svi znaju Vladu, napao da bih na lakat progovorila i da sam putem društvenih mreža upravo tipovala, kako on reče, stan, dozvolite mi da se obratim: dakle, prvo i prvo, mi para nemamo. Džaba ćete razvaljivati i dovoditi sebe u nezgodnu situaciju da vas kogod vidi. Drugo, zgrada ima video nadzor. Treće, Milanka ima ključ te se lako može desiti da naletite baš kad je ona tu. Jeste da ima slabo srce, al’ u takvim situacijama vam ne bi dužna ostala, i ne bih želela da se zateknem oči u oči s mojojm majkom, verujte mi na reč. Onog što joj je krao brushaltere sa štrika kad smo živeli u prizemlju progonila je dok se čovek nije sam pred’o i vratio sve i jedan.

I dan danas siroma pređe na drugu stranu ulice kad je vidi. Al’ dobro, smi imamo svoje tajne sklonosti, šta da se radi… Četvrto, komšija od preko puta ima jazavičara, kad ga čovek vidi rek’o bi – šta mi ovo malo škevre malo može, al’ da znate da je opasan i da, taj kad ugrize – ne pušta. Mislim na psa, ne na komšiju. Peto, stvarno nije lepo ako nam obijete stan dok smo na odmoru, i da prevrćete po kući kako vam padne na pamet, jer sam izginula dok sam sredila sve, da me dočeka čisto i uredno kad se vratim, jer ništa gore nego kad čovek iz loma ode i u lom se vrati, ako me razumete šta hoću da kažem.

Tako da – svaku stvar vratite na svoje mesto. Kao što rekoh – para nemamo pa nemamo. Da prevrnete celu kuću, naći nećete ništa. Ono što je meni vredno, vama nije i obrnuto. Slike mi ne dirajte, i moja pisanija. Nemoj da bi se neko igrao životom pa da mi leže u krevet, to ima da otkrijem samo tako, znam kako sam ostavila. U frižideru nema ništa, sve sam očistila, zamrzivač odledila, da mi se ne pokvari nešto ako, daleko bilo, nestane struje. U špajz ne ulazite, tamo nema čega nema, strašno, sve sam krš i lom, ali to ću da sredim kad se vratim s odmora, sad nije bilo šanse da stignem. Tamo vam je ionako samo krompir, prazne tegle i flaše, sanke od zimus i tako to. Od cipela muških, ako vam se šta svidi, slobodno nosite. Moj Vlada to odavno ne nosi, al’ meni ne da da ih dam nekome, stipsa. Kaže – emotivno je vezan. Ženske cipele ne dirajte – sve mi to treba. Ona bunda u plakaru u predsoblju, jeste doduše prava al’ izgleda da su mi se neki moljci zapatili u postavi, pa sad ne znam baš dal’ vam se isplati da je nosite. U Bebinoj sobi nema šta nema, al’ opet – deca vam nisu ciljna grupa, osim ako ne volite barbike i plišane životinje.

Kod nas u spavaću, živi bili, ne ulazite, i nemoj neko da bi se latio one fioke s gaćama, za to sam stvarno spremna da robijam, al’ ne toliko zbog gaća kol’ko zbog dnevnika koje krijem na dnu fioke. Al’ zato, ako baš ’oćete nešto da nosite, da ne odete praznih šaka – na terasi ima jedna velika torba i u njoj pribor za pecanje. E to ima još i da doplatim, ako treba, samo mi to nosite iz kuće.

Teve je nakačen direkt na zid, morali smo da stavljamo posebna ojačanja da ga drže, kako su ga stavili – dragi Bog ga ne bi skin’o odatle, mi probali kad smo onomad krečili – neće pa neće. Ako ikada budemo rešili da se selimo, moraćemo da štemamo zid, nema druge. Slike na zidovima, odma’ da vam kažem, nijedna nije original, i ništa nema vrednost, osim emotivne. Ona seregrafija, Mića Popović, to nam je poklon od čika Žike za svadbu i to mi je draga slika, u smislu krađe – draža i od gaća i pisanija, pa sad vi vidite dal’ vam se isplati, ima da vas jurim do kraja sveta i nazad.

Rakijom se poslužite, ima flaša jedna, gore iznad šporeta, piše na njoj ’’Rajkovača’’, e ona vam je prava domaća, doneo nam čika Rade od njegovih šljiva iz Bajine Bašte. Ja ne volim rakiju, al’ ovi što se razumeju, kažu da je odlična. Slatko nemam, samo malo lanjskog od dunja, Milanka ove godine rekla da neće ni jedne tegle da napravi. Veli ’’ja da pravim i da mi kičma puca nad šporetom a oni posle bacaju da ja ne vidim’’.  A ne bacamo, majke mi, samo nemamo kad da pojedemo. Ako bi kome na um palo da se kupa, bojler se uključuje na dvojku, al’ prvo odvrnite glavni ventil jer smo mi to sve pogasili, da nam odmor ne preseda u slučaju kakve poplave i slične nepogode. Cveće ne morate zalivati, Milanka će to, kad navrati. Eto tako, a ja sad odoh da se pakujem, pa se vidimo za nekih desetak dana. Aj’ uzdravlje! E takoc, rekoh i poklopih laptop.
Pa sad da vidim ko će smeti da priđe, dok nas nema. Šta misliš, Vlado, a…?