Duda Alapača: Kriv je, časni sude

Sreda je dan za naš omiljeni blog! Šta ove nedelje sa nama ima da podeli Duda Alapača, pročitaje u nastavku

Sledeći put kad poželim da otputujem negde s mužem, molim vas, neka se nađe neko pametan da me sveže za radijator i ne pušta dok se ne predomislim. I ne pitajte me zašto. Eto, zato!

Zato što je, za neupućene, kupio najjeftiniju moguću bejzik varijantu karte, pa sam opremu za četiri dana spakovala u ranac ne mnogo veći od nesesera za šminku. I zato što je birao let u šest ujutro, pa sam morala da ustanem u tri. I zato što smo na kraju završili na različitim sedištima, on sedeo pored neke žgoljave, a ja između dva bilmeza od kojih je jedan nije izvadio slušalice iz ušiju, a drugi pročitao dva toma Zagora na tabletu. I zato što nas taj neki Džimi koji je trebalo da nas sačeka na aerodromu, nije sačekao, pa sam se sabajle upoznavala s javnim transportom ostrva Malta. I što mi je rekao taj isti muž da će biti šesnaest stepeni i da nema potrebe da nosim jaknu, a majčin sine, kad na onom ostrvu zaduva, smrznu ti se i bela krvna zrnca a kamoli šta drugo.

I zato što nam je našao smeštaj “blizu mora“, bez da mi kaže da od tog mora pa do apartmana vodi strma staza uzbrdo, pod uglom od osamdeset stepeni. I što su mu prodali priču kako je u pitanju penthaus s prelepim pogledom na Valetu a završili smo u zastakljenoj terasi s pogledom na gradilište. I što je do “penthausa“ vodilo pedesetsedam stepenika širine između tridesetpet i četrdeset santima. I što nas je dočekala prevesela Filipinka Ejpril, za koju sam mogla da se opkladim da ili je na nekim teškim drogama, ili će nas ubiti na spavanju i uzeti nam i ono malo para koje imamo. Jer niko ne može biti toliko ljubazan prema gostima, naročito ne kad insistiraju na vajfaju i toploj vodi preko celog dana.

Duda Alapača: Četrdeset puta dvadeset puta trideset

Dalje, pristajem da budem svezana za radijator, i zato što me je kilavu i nikakvu ubedio da se trajektom prebacimo do Valete, a na moru je, kao što rekoh, duvalo toliko da sam zavidela svakom ko na sebi ima više od potkošulje. I što me je odveo u jezgro starog grada, jer je znao koliko želim da vidim i obiđem svako zdanje i slikam svaki spomenik i kamičak na istorijskom lokalitetu – u pet popodne, kad sunce već zalazi i kad od slika nema ništa. Da stvar bude gora – završili smo na karnevalu, kao potpuni autsajderi, maskirani u najobičnijeg Muža i Ženu. Pih. Mislim, jednom u životu se zateknem na karnevalu, a ja maskirana u ništa.

Malta

Članak se nastavlja posle reklama

I kriv je i za to što se nije raspitao, pa nije znao da posle devet nema trajekta za nazad, pa smo se vraćali taksijem, koji nas je, dabome, poveo u panoramsko razgledanje okoline, te u skladu s tim i naplatio vožnju. I kriv je još i za to što me je terao da glumim simultanog prevodioca između njega i taksiste koji na maternjem jeziku bantu crnaca ne ume da sklopi rečenicu. A kad ustaneš u tri ujutro, pređeš tri hiljade kilometara avionom, i deset peške – u deset uveče ti i misli teško putuju a kamoli reči.

Kriv je i za to što se sutradan uzdao u navigaciju na mobilnom, pa smo umesto u Sent Džulijanu završili na drugoj strani grada i što smo, dabome, ponovo bili prepušteni milosti lokalnih taksista, koji su nas za “tričavih“ dvadeset evra vratili kući, odnosno privremenom mestu boravka. I kriv je što sam za te pare mogla dva ručka kod kuće napraviti. A nisam. I kriv je što nam je uzeo sobu bez rešoa ili bilo kakvog priručnog grejnog tela, pa sam kafu u odsustvu istog, morala da kuvam u mikrotalasnoj. I naravno da je kriv i za to što mi je triput pokipela, pa sam, sve u strahu od Ejpril, morala da je prebrisujem ubrusima, jer truleksa nije bilo pri ruci. Za šta takođe krivim mog muža.

Na kraju, kriv je što smo kasnili na aerodrom u povratku, što mi nije ostavilo dovoljno manevarskog prostora za jedno čestito krstarenje frišopom, te opet nisam uspela da kupim parfem koji meračim evo već pola godine. Kriv je, verovatno, i za to što je avion u startu kasnio sat i po, te smo kući stigli u zlo doba – a ja sam morala da ustanem u sedam i idem na posao kao da se ništa nije desilo. Pritom – bez čestite jakne, prehlada me nije mimoišla, a to što sam u strahu od čega goreg – da i ne pominjem. Kad bolje, razmislim – da sam ostala vezana za taj radijator, ako ništa drugo – a onda bi mi barem bilo toplije. Aaaap-ćiha..! I za to je kriv.

Foto: Mike Nahlii/Unsplash