Duda Alapača: Kupi mi bebu pliz

Vala, Vlado, da si neki muž, ti bi meni kupio bundu, rekoh. Što baš bundu, upita. Pa eto, onako. Da mi kupiš nešto lepo, da mogu da se hvalim. Nikad mi nisi kupio ništa tako…skupo, veliko. Nego sve ’’bitno je da se mi volimo, i šerpe su poklon, i kazan za bojler je poklon…’’ Kupi mi, brate, jednom nešto da mogu da obučem. Kupio sam ti pižamu, stade da se pravda moj muž. Jesi, al’ ne mogu u pižami na posao… A i niko neće biti ljubomoran na mene zato što imam pižamu. Bunda mi treba. Bunda, razumeš…? Bunde više nisu moderne, reče on. Danas, kada je svet postao ekološki svestan, zar stvarno želiš da tolike životinje stradaju zbog tebe?

Autorka teksta: Duda Alapača

Zamisli male činčile… mamu činčilu, tatu činčilu, bebu činčilu – i ti bi ih sve nosila na posao…? E, molim te, ne pričaj mi ti o ekološkoj svesti, pojeo si pola stočnog fonda! Koliko se para nadavalo na tvoju teletinu, tri smo kuće mogli napraviti. Od čega su ti te cipele, a…? Od recikliranog papira nisu sigurno. Znači kad ti kupiš cipele od prevrnute kože, to je ok, a kad ja hoću bundu – to onda nije korektno…? E nije nego! Pa dobro, šta sam sad rekao…? Što odma’ skačeš…? I gde ćeš, uopšte? Idem kod Maje da vidim bebu. Da me imalo slušaš kad pričaš, znao bi..! Sto puta sam ti rekla da danas idem kod Maje da vidim bebu.

Kliknite na sledeću stranicu…

I tako, odoh kod Maje. A kod Maje – beba. Ali ne bilo kakva beba, nego – baš onako – lepa beba. Bebeća. Mala. S malim ručicama i nožicama. S velikim plavim okama, krezavim osmehom, paperjastom kosicom. Beba koja guče. I gleda te kao osmo svetsko čudo.

Debela sam, kaže Maja. Juče me propustiše u redu na kasi. Kažu ’’vidite da je žena trudna’’. Mislim se, mama ti je trudna, ja sam se porodila pre tri meseca! Hoće li ovo čudo ikada nestati..? – upita Maja i pokaza svoj stomak. Nestaće, kažem. Daj mu vremena. Kad se vratiš na posao, nećeš imati ni S od stomaka. Ostale su mi fleke po licu, nastavi Maja. I to će proći, rekoh. Mazala sam… Dosadna si, prekidoh je. I uopšte te ne slušam. Vidiš da se igram s detetom. Otkada ti voliš bebe, upita Maja. Otkako si ti rodila jednu ovako lepu. Daj mi je malo, da je nosim, rekoh. Hoćeš li znati…? Čuj – hoću li znati? Ja, kad sam nosala bebe, ti si još piškila u pesku.

Lepo ti stoji, primeti Maja. Jelda…? Majke mi. Što ti ne rodiš jednu? Sad…? U ovim godinama? Kojim ’’godinama’’…?! Četrdesetim godinama, dušice. Ja imam četrdeset, ako si zaboravila. Moja Beba ima jedanaest. Da to nije malo mnogo godina da se rodi beba? Za to treba kondicija. Koju ja nemam. Ja nemam kondicije ni da je napravim, a kamoli da nosim u stomaku devet meseci. I šta posle…? Ljuškaj, presvlači, kupaj, diži… ova moja kičma nije više što je nekad bila. Ja nisam što sam nekad bila. Lupaš, reče Maja. Sad si u pravim godinama za drugo dete. Imaš sve uslove, zrela si osoba, iskusna, nisi kao ove mlade majke, nisi kao ja, neurotična, puna strahova. I da znaš da ti baš lepo stoji. To si već rekla, primetih. Znam. Ali bebe su čudo.

Bebe su čudo. Plaču, tako je. I bude se noću. I traže da ih nosiš. I uz njih da nosiš i komplet preobuku i svoju i njihovu jer će ti u jednom trenutku sigurno bljucnuti po ramenu. Pored njih vremenom počneš da mirišeš na bebi puder i pavlovićevu, spavaš s jednim otvorenim okom, hodaš na prstima i zapamtiš tačno koja daska u podu škripi. S njima obična šetnja liči na trku s preponama, kafa u bašti na skoro pa nemoguću misiju. Ali uz njih si miran. Spokojan. Učiš ponovo da gučeš i pričaš nekim čudnim jezikom.
Jer bebe stvarno jesu čudo.

Podmlađuju bolje od svakog botoksa. Smiruju brže od bensedina. Zatežu bicepse, o da, i bicepse i tricepse i… I šire sve srčane pretkomore – onoliko. A mogu i bez recepta. Uđoh u kuću nešto pre deset. Vlado, rekoh. Moramo da pričamo. Jel’ opet o bundi, upita. Nije. Jel’ nešto skupo? Nije. Bar ne na početku. Čizme neke, tašna…? Ne. Zimovanje na rate…? Pa šta je u pitanju…? Dođi da ti šapnem.
ŠTAAAAA…? Ti nisi normalna! Šta ti je ta Maja napričala? Ništa, dušo, ali to dete je tako medeno, malo, slatkiš mali… Zamisli, dušo, zamisli tatu činčilu, mamu činčilu, seku činčilu i malu bebu činčilu… Stani, prekide me Vlada. Sačekaj. Pusti da prenoći. Pa nećemo sad odmah… mislim… možda si samo euforična, znam ja to, te bebe – one su ti kao neka zarazna bolest, prelazne… A ta bunda tvoja, šta reče – koliko košta…?

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu!